Погледи са стране

Зоран Христић

То смо ми, то нисмо ми!

Коначно су се испунила моја очекивања да од цивилизованог кинеског народа, а био сам у Кини 1979. и осетио последице, увеземо њихов погубни покрет назван „културна револуција”. Каснимо четрдесет година, али никад није касно да се све уради страсно! Почело је када су музичари, тада највидовитији слој овог друштва, организовали 1992. године клечање испред председништва Србије како би се Милошевић замолио да напусти власт. Његов омиљени хашки војвода, читај бегунац у Хаг, изјавио је да нас све треба послати на њиве, а када њиве обрадимо вратити нас да свирамо „зна се коме”. Видовити војвода је предвидео да се и даље у Србији свира „зна се коме”. Када је чувени диригент Зубин Мехта послао писмо нашем председнику, а за спас Београдске филхармоније, уследила је духовита опаска мог пријатеља књижевника Видосава Стевановића који је био сигуран да ће се побркати Зубин Мехта са Зубиним Потоком.

Некада су богати људи, али са поштено зарађеним капиталом градили универзитете (Илија Милосављевић Коларац), а данас се то не може десити пошто прљав новац култура не прихвата. У историји, просвећене монархије улагале су у Бетовена, Хајдна или Хендла и по томе су запамћене заувек. Имам податак да је и у комунизму било сличности. Наиме, пре него што министар иностраних послова СССР-а иде у званичну посету, пошаље се прво Баљшој театар. Он дође и каже: „То смо ми”. По том моделу, када наш министар иностраних послова оде некоме у посету, а пре њега пошаљеш Гранд параду, дај боже да изјави да то нисмо ми! Бивши француски председник Жискар д’Естен је изјавио да је позориште огледало народа. Ми се сада трудимо да угасимо позоришта како се не би у њима огледали. Као зла маћеха у бајци „Снежана и седам патуљака”. Али, овде се не дешава бајка. Са невероватном мирноћом прихватамо улогу патуљака у култури света, уз питање да ли ће се Снежана појавити уместо певаљки и одолети отровном залогају власти. Веселници које је изабрао српски народ сваког јутра глачају своје огледало како би били оличење српства са намером да када Србија тоне у културни мрак буду једина светла тачка виртуелног хоризонта спаса. Боже правде ти што спасе од пропасти досад нас. Молим вас не призивајте Бога!

Зоран Христић
објављено: 10/06/2009

Последњи коментари

Ala  | 12/06/2009 07:35

Mnogo nepotrebne patetike.Jednostavno, nisu bas svi prepoznati kao umetnici a sto je najgore,"drzavni" umetnici cesto za osrednje i lose "produkte" dobijaju pozamasne svote od gradske i republicke vlasti.
Pitanje je sta je bolje za predstavlanje Srbije u svetu:recimo dati 200.000 EU za "Ko to tamo peva" gostovanje ili za instalacije(cebad od ljudske kose-koja su nezapazena na bijenalu u Veneciji-sudeci po italijanskoj i britanskoj stampi)?
Primera je mnogo-klanovi urusavaju kulturnu politiku Srbije.Najodgovorniji je DS jer drzi i gradsku i republicku vlast devet godina.
Pogledajte programe predstavljanja nase kulture u svetu-samo ce vam se ka`sti.
A i mi smo krivi-zasto cutimo kada nam je Narodni muzej tri godine zatvoren?To je i nasa ,a ne samo Bradiceva sramota.

mauro andrijević | 12/06/2009 23:32

ispada da je bolje živeti u staljinizmu sa Boljšoj teatrom , nego u "nekakvom" demokratskom uređenju ako raja kupuje grand paradu.

jasna  | 17/06/2009 15:48

Pozdravljam komentar osobe "Misko Nisam Siguran".Upravo tako.Nema posteno zaradjenog velikog bogatstva.Mi smo dobro ziveli bez zapada ali njima to nije odgovaralo,pa su izmislili Milosevica kao sto su Irak optuzili da ima nepostojece oruzje.Upravo se o tome vodi sada u Engleskoj velika polemika.Da su posteni mogli bi diskusiji o neopravdanom ratu u Iraku da dodaju i slucaj Jugoslavije.