Лесковац је некада био познат по текстилној индустрији. Мали Манчестер, тако су га звали. Сваке године у њему је одржаван међународни сајам текстила. Свет је долазио у Лесковац. Те 1974. отац је причао како би хтео да купи неки квалитетан страни штоф за одело. Такав је нашао у Немачкој да би нам сав срећан показао како је штоф добар јер је од природног материјала, а не гужва се. Моје одушевљење и очево разочарање су били једнаки када сам му рекао да је на унутрашњој страни ролне утиснуто име нашег града. Сутрадан као и свакога јутра при одласку у школу придружујем се реци радника фармацеутске, хемијске, машинске и текстилне индустрије. Пешаци, бициклисти, новине под мишком, штипаљке на левој ногавици. Поносан на те људе и фабрике, тако сам се осећао.

Тридесет шест година касније моје место се топи, од сајмишта и фабрика текстила остали су оронули костури, сиве зграде са старим празним прозорима и стално новим предизборним плакатама чекају неки булдожер да прекрати муке. Све се променило само бивша радничка класа и њихови незапослени потомци и даље педалишу оне исте само сада зарђале бицикле. Када их гледам, као да покушавају да њима некако изађу из транзиције.

Кина, почетак новембра 2010. Преко Шангаја, до оближњег малог града. Кинези кажу ,,мали” јер има ,,само” осам милиона становника. Моја земља стала би у један град. Кина у успону, прва земља која је изашла из рецесије, кинески председник проглашен је најмоћнијим човеком на свету. Свуда се гради, низ фабрика поред пута, експанзија кинеских и западних продуката на сваком кораку. Где год човек оде аутоматски пореди нас и њих. Оно што се мени као детету урезало у сећање су слике са ТВ-а да цела Кина вози бицикл и да сви Кинези носе радна одела по којима их најбрже разликујемо од Јапанаца. Сада су бицикле заменили ,,X3”, ,,Q7”, ,,СЛК” и остале друмске аждаје. Све што се производи преселило се у Кину.

Мој домаћин је научник свестан снаге и самопоуздања своје препорођене земље која га ето после 15 година из Америке вратила да настави свој рад код куће. Елем, вратио се у једнопартијски систем, каже то више воли јер вишепартијски доводи до кризе а превише партијски до хаоса. Он припада новој генерацији која носи ,,ралф лорен” одећу, стално наводећи нове институте и пројекте, завршени технополис на милион квадратних метара, нове могућности и шансе Кине и њега самог.

Пита ме о Титу и Југославији.

Кажем била једном једна лепа земља.

Каже штета. Југославија је била јака и поштована земља. Од једне велике земље настаде толико малих. Тврди да би некима одговарала пропаст Кине као што им одговара пропаст Југославије. И мудро, онако кинески закључује: велика земља велики залогај, мала земља... Кад смо код залогаја, пита да ли волим љуту храну? (Хе, хе, мисли у себи).

Волим. (Па ја сам из Лесковац).

Добро, хајде онда да пробамо нешто љуто кинеско. (Хе, хе).

У левој руци држи ипхоне, у десној ку-аизи (штапићи за јело). Срче он, срчем и ја, шмрче он, шмрчем и ја, али нисмо поклекли пред храном која има више црвених љутих плодова него било чега другог. Чело му орошено знојем. Знојим се због штапића који не слушају али сам захвалан домаћој кухињи на подареном имунитету. Захвалан сам и домаћину јер кроз њега видим толико разлика али и сличности између историја, падова и успона наше две земље. У томе видим наду за нас. Ако је кинески пут упорно и систематски радио на уништавању моје дечачке илузије о њима, можда може и наш транзициони пут да нађе прави излаз из кружног тока.

Стижем кући, тамо где је некада била модна кућа сада је кинеска робна кућа, тамо где је некада био ,,Машинотекс” сада је кинески тржни центар. Време неуобичајено лепо за новембар. Бицикли на све стране.