Сезона годишњих одмора се ближи крају. Како ми се чини, обележило ју је неколико дилема.

Прву је изазвала „сека”, која је не само оне који хронично пате од беспарице него и оне са нешто дубљим џепом бацила у фрку: да ли је крајње неодговорно поступити као претходних година и зарад путовања на неку туристичку дестинацију упасти у дугове, ако новца немаш, или стањити залихе, ако га имаш, иако не можеш ни да сањаш каква те оскудица у скоријој будућности очекује.

Другу је изазвала вест о скором скидању „шенгена”. Неки од оних који су претходних година чекали у редовима за визе како би отишли на неко шенгенско, најчешће грчко море, поставили су себи питање зашто ове године не би избегли гњаважу и понижавање и отишли на море за које виза није потребна, пошто ће већ следеће године моћи да иду на своје омиљене дестинације када им падне на памет (наравно, под условом да им џепови не буду потпуно празни). Једни су тако и поступили. Док су се други, зарад фанатичне љубави према хеленском Медитерану, одлучили и на последњу гњаважу везану за прикупљање папира, ако визу тражиш преко агенције, или прикупљање папира плус чекање у реду, ако визу тражиш сам. А трећи, подједнако згађени вађењем визе и заљубљени у грчко море, а додатно подстакнути беспарицом, одлучили су да ове године не иду нигде.

Трећу дилему је изазвала параноја са свињским грипом. Људи склони хипохондрији и параноји (психолози су склони да тврде како су параноја и хипохондрија једно те исто), одлучили су да одустану од летовања како би избегли фатални вирус. Онда је стигао глас да ће пред крај године вирус мутирати и постати још опаснији, па је боље заразити се одмах не би ли се стекао имунитет, и да млади Британци, подстакнути жељом да имунитет што брже стекну, одлазе на масовне журке и дувају једни другима у нос и уста. Нови моменат је део хипохондара параноика определио да на летовање ипак оду, док је други део остао непоколебљив.

Стара отрцана фора каже: то што сам параноик – не значи да ме не прогањају. И то што је неко хипохондар – не значи да се неће заразити свињским грипом, и да је читава прича о свињском грипу – као што вероватно јесте – надувана. Био параноик склон теорији завере или не, мислио да је „сека” плански произведена или не – на исто ти се хвата: беспарица је гадна и по свој прилици биће још гора. Па ипак, мислим да су ове године правилно поступили они који су, ако су икако могли, негде отпутовали. Са визом или без ње. Јер ако се „сека” разулари, једно летовање којег смо се одрекли неће нам много помоћи. А свињски грип, ако је тако гадан како нас плаше, неће чекати да га тражимо. Сам ће нам закуцати на врата.

Па чак и дивљања „секе” и грипа, у том случају, дочекаћемо богатији за једну успомену. А успомене су једино што нам, док смо живи – осим господина Алцхајмера, тог Немца склоног да сакрива ствари по стану – нико не може одузети.