Васпитавани у сиромаштву

Попуњавајући упитник потрошачких навика наишла сам на питање: Да ли сте некад, као потрошач, били оштећени? Јесам, недавно, када ми је месар на Каленићевој пијаци продао парче јунетине сумњивог мириса.

Обично проверавам квалитет свега јестивог чулом њуха, нарочито на пијаци, што изазива згражавање и вицкасте примедбе наших сељака увек орних за шалу. Загребем парадајз на месту где је била петељка па ако замирише на пољопривредну апотеку, знам да је сељак претерао с пестицидима, тако бирам и кромпир али сам у брзини олако поверовала месаревој љубазности. Откривши код куће да месо никако не треба да се нађе у супи, нарочито не у мојој, дуго сам се скањерала шта да урадим. Један глас у мени: Баци месо у канту и сиђи до самоуслуге по ново. Други, строжи, заповеда: Натраг на пијацу да га вратиш месару! Онај први се као стиди због евентуалног инцидента наступајући као глас жртве педофилије. Било га је срамота да дигне халабуку.

Месар ме је, пошто сам се ипак вратила на место крвавог злочина, хладно дочекао с коментаром да све остало месо тако изгледа и мирише, што ниједну следећу муштерију, признаћете, не би нарочито умирило, вратио ми је новац али без трунке зазорности или наговештаја да му је можда непријатно. Мени је било непријатно, нестала сам наочиглед збланутих купаца чији су ми тупаво-несолидарни погледи саопштавали да претерујем у ситничарењу и цепидлачењу док по свету деца умиру од глади. Верујем да су многи били у сличној ситуацији која их је учинила несигурним и бојажљивим онда кад је требало да обелодане како су преварени и ускраћени, и да се због тога осећају јадно. Зашто је то тако? Да ли је колективни концепт скромности и трпљења на којем смо васпитавани можда до тога довео?

Учили су нас да је увек бољи врабац у руци него голуб на грани па смо, хтели не хтели, прихватали реторику и културу сиромаштва које не сме и не уме да рескира и које је, заоденуто лажном и лицемерном романтиком да богаташи умиру сами и несрећни, а да сиромашак може да буде задовољан у колиби, формирало посебан менталитет.

Не говорим сад о сиромаштву као празном стомаку јер је недостатак хране, основних ствари потребних за живот, страшно осујећење самог живота и недостојанствено поигравање с његовим смислом. Зашто на планети, на једном њеном крају, постоје они који од беса кучићима купују дијамантске огрлице и лакирају им нокте док на другом људи умиру без воде и лекова, то, изгледа, само Бог зна, па ако му већ нескромно тумачим мисли, вероватно још и зна да ће тако остати до краја света. Свакодневно имамо нагомилане информације о беди а да никако не можемо да јој станемо на пут. Ево једног податка: вредност иметка који поседује 358 најбогатијих људи на свету једнака је годишњем дохотку 45 одсто сиромашног становништва света (око две милијарде и 300 милиона људи).

Сиромаштво није само социологија неправде и оно „дати” већ психологија уздрманог достојанства, препуна зависти и кочоперне митоманије. Менталитет људи васпитаваних у сиромаштву можда је теже променити него само сиромаштво јер се развијају снажни механизми прилагођавања, отупљивања и неповерења. Оно наше већ фолклорно кукумавчење и кад нам добро иде, за разлику од осталог света који се на сва уста хвали успехом и иметком, објаснио ми је познаник Енглез. – То је вама остало од Турака. Да не сазнају како се прелива па да дођу и узму. Љубомора што комшија има краву типичан је извор напетости у сиромашном друштву, атомизованом, неспособном за организовано деловање, растрзаном унутрашњим сукобима.

Чини ми се да ништа тако оштро, ни расне разлике, нити полне или верске, не дели човечанство на два супротна табора, као култура богатих, свет луксуза и изобиља, који у својој крајности тежи изопачењу јер се много заиграо, и култура сиромаштва саживљеног с несташицом свега, сталном бригом за сутрашњицу, одсуством перспективе и немоћи да се јача. Не страхујем само да неће бити јунетине, па ни оне сумњиве свежине. Брине ме то да можда нећу имати воље ни снаге да је следећи пут вратим.