Вавилонски хук

Лежим на једној иностраној плажи и присуствујем антиглобализацији на делу. Млади руски пар се Пушкиновим језиком прилично потпомогнутим вотком и пивом расправља око ноћашњег љубоморног испада. Скоро малолетна Холанђанка грди хладно море, показујући му, и целој плажи, своје обнажене силиконске груди. Арапкиња умотана, на плус четрдесет, у црну бурку демонстрира решеношћу бића чија је кожа одлучно раскрстила са сунцем тоталну обученост док јој мужић, поносан на своја нова кола покривена церадом, у шортсу и мајици „долче и габана” крстари погледом председника комисије за најлепшу гузу плаже.

Нико од нас уроњених у лето не хаје за главну карактеристику савременог света, да се сваког дана у сваком погледу угради макар мајушни елеменат катастрофе. Мешавина различитих језика и слика супротставља се на овој медитеранској плажи фаталном јуришу под заставом унитарне цивилизације на све још живо и специфично. Неумољиво систематична колонизација и наметање униформности, започети првим покушајима контроле и кроћења, код спонтаног окупљања какав је обичан купањац имају пред собом непријатеља, који добро увиђа да је, ако се тај тренд не порази, крај веома близу.

Појављују се и бучни Италијани, који, задајући глобалној машини припитомљавања финални ударац, сви говоре углас потпуно различите текстове, уз смех и довикивање који се мешају с пљускањем таласа. Овај симпатични дух анархије изазван летом и морем сличан је неком опису медицине као покушају обнављања онога што припада природи, где је лечење уклањање свега што делује против способности живота да се обнови.

Ако човек довољно дуго лежи под небом, у тишини или окружен разговором, не може а да се не запита какав ли очај нагони оне који упорно игноришу чињеницу да је давно, још пре цивилизације, овај свет био дивно место које нас никад не изневерава. Откуд толика сумња у његов смисао, откуд непрепознавање радости коју нам пружа? Уместо радости, свуда само стрепња и депресија, нова вера у технологију лекова, нарочито антидепресива, које, судећи по тексту објављеном у „Њујорк тајмсу” из 2004. године, узимају чак предшколска деца.

Дрско и безобразно, као да царство лепоте и жамор на различитим језицима, који ме успављују јер личе на мешање радио-станица нису довољни, посежем за књигом. Читање на сопственом језику ми је у овом тренутку подршка, чврста нада да се нећу изгубити међу језицима које не разумем, да нећу постати нико, дављеница у густом и привлачном мору у којем не знам да пливам. Речи које долазе ниоткуда, сличне ћурликању и хроптању, или грготању ланца док бацају сидро слажу се у књизи коју држим у рукама у паметне и лепе реченице. Зато се и дивим преводиоцима, тим стрпљивим игнорантима нарцизма сличним женама, црнцима и деци, који тако предано и у превеликој сенци писца саучествују у његовом лудилу, понекад као пишчеви доушници некад као јатаци јунака. Шизофрено располућени између језика и култура, они руше саграђено да би од друге твари коју језик на који преводе има, опет изградили нову катедралу са истим звуком звона, уз масонску тајну неслободних зидара што брину да не изневере писца, али ни саме себе. За разлику од мора, сунца и неба једнаких за све, књиге постоје на различитим језицима који се међусобно мачују, а тај звекет нимало није благ. Јер је књижевност јеретичка и саблажњивог става, болесна горчина кроз коју се расте.

Постојање преводилаца, имуних на таштине разговорљивог света, који у тишини радних кабина, попут неког лифтбоја, повезују спратове Вавилонске куле, уверава ме да глобалног села, које ће натерати своје сељаке да говоре једним истим језиком никад неће бити. Док год живи и последњи преводилац, вавилонски шум многих језика имаће за многе недокучив и узбудљив смисао, какав имају хук ветра кроз приобаље, или ударање таласа о хриди.