Вишак и мањак историје

Волим кад ме историја сачека иза окуке, кад ми намигне док шетам улицом и лижем сладолед, или док размишљам којом пречицом да кренем не бих ли избила на фирентински трг Санто Спирито, где се налази Кабирија, скромна траторија са тосканским специјалитетом који много волим: љуткастом, фино зачињеном паштетом од џигерице на реш препеченом црном хлебу. Мадоне свих облика и величина снисходљиво зуре у скуте, анђелци попут раздраганих птичица лепршају не само на сликама већ се устремљују и са кровова и портала, скрушене светице моле се у себи али жамор туриста чини као да богорадају наглас, свеци прете подигнутим прстом. Усред града уздиже се Ђотов звоник. Богатство Медичијевих показује да је и ренесанса имала своје естетске методе прања новца. Град Макијавелија доказује у сваком погледу да циљ оправдава средство. Леонардови проналасци бицикла, скафандера, батискафа и справа за које се још увек не зна чему би служиле, просто чине да огладниш. Како је само том човеку, иако за дуга живота, све то пало на памет? Историја јесте нагомилавање, велика дупке пуна антикварница у којој су империјални народи вазда окупирани брисањем прашине са примерака.

Но, као што каже једна песма: Све ми се збило, и сунце ми је сјало а свега ми је мало.

У варошици Фиезоле, са чијег брега се пружа Тоскана до плавих даљина, налази се, леп у својој скромности, фрањевачки манастир. Подневно сунце које је испод стене истерало гуштере и понеку змију угурало ме је на силу у мрачну хладовитост црквице од које степениште води у музеј фрањевачких мисионара. Предани пропагатори хришћанства пртили су из целог света кофере за свој манастир: кинески порцелан, везена кимона, патуљасте ципеле кинеских конкубина, гомиле источњачког новца, лампе лојанице, чак и једну египатску мумију, и још приде нечију мумифицирану руку која показује на кржљаве манастирске мушкатле. Пошто не признаје визије и циљеве губитника, историјска збиља воли да, попут старе торбарке, убацује у своје простране бисаге све што јој се нађе на путу. Иако нас често испрепада ратовима, циљ јој је да нас у миру заспе знамењима моћи и власти. Негде се она сакупљају вековима, све слој по слој, понекад се колекција створи преко ноћи.

У Скопљу, царском Душановом граду, са Душановим мостом преименованим просто и безлично у Камени, јер би онај ко помене царево име навукао страшну пизму патриота, зида се навелико. Александар Македонски на подјарцаном коњу Букефалу, обасјан прво лила, затим зеленим па онда роза светлима доминира кипарском скупином споменика, сваког величине каквог позамашног нубијског експоната, предвиђеног да се види са различитих крајева пустиње. Ту су и Александрови родитељи, Филип и Олимпија, цар Самуило у седећем ставу, помало сетан што ће му рамена послужити за атерирање голубова, затим непознате купачице, модерне представнице демократије и новог светског поретка, које се стрмоглављују у Вардар, баш према тек саграђеном Археолошком музеју са све коринтским стубовима и достојанством Акропоља, у којем ће бити изложене управо пронађене златне маске, старије и лепше од Тутанкамона. Све врви од сведочанстава о древној старости македонске нације. Недостају само скулптуре Грка, који се због ове безобзирне сеобе историје, групно боду ножевима. Ту се још налазе и други необориви историјски докази али су и ови претходни били довољни да ме прописно растуже. Тугината пуста да остане. Где се дела она сетна мелодија македонских песама које смо увек певали за фајронт, где је нестала префињеност тамноцрвене и мрке, видљива на отменом везу Галичника?

Но, неко ће рећи, гледај своја посла, и ми своју муку имамо али ја, по српској формули, волим да погледам у комшијско двориште, па и даље.

Како год, историја понекад личи на Дизниленд који, попут вотке, окрепљује тело али отупљује савест. Занимљиво је то, мада нас уџбеници историје упорно уче другачије, како она никакве везе нема са савешћу јер савест престаје тамо где почне да звецка оружје. У глобалистичком друштву дневних порука и површних патриотских решења, она рачуна на кратко памћење, нудећи рецепте за јачање националног идентитета онако како се свакодневно рекламирају витамини за појачавање имунитета. То никако неће сметати блиставим глобалним решењима која увек показују да мали човек и његов сан о остварењу бољег живота немају никакве шансе.