У данима ишчекивања и богатих припрема нашег чувеног гостопримства, билборди по Београду су подсећали на прошлост увијену у ружичасте измаглице, а верујем да је високи гост био у посети због боље будућности...

Даљински управљач није био свемоћан јер Београд не памти 65 година слободе, а не хаје много ни за годишњице смрти великана. Медији се често ни нотицама не осврћу на њих, али 15. октобра двадесетогодишњицу смрти Данила Киша ту и тамо ипак су забележили. Можда сам очекивала помпезнија подсећања, можда чак из личних разлога. Данило и ја имали смо сличан родослов и угледали светлост дана у истом граду, Суботици... Имала сам само седам година кад је помор Информбироа покосио многе моје комшије, и никада нисам заборавила страх који се увукао у кости људи у приземљушама и партајама на рубу града. Памтим их, попут Киша, који је био таман толико од мене старији да су њега прогањале слике призора познатих као Јануарски хладни дани 1942. године када су многи Јевреји, Роми и Срби скончали у залеђеном Дунаву. Свака је моја реч мала да би исказала поштовање према страдалницима.

Ових дана, док сам размишљала о Данилу Кишу изненада је стигла вест о смрти наше заједничке пријатељице, историчарке, списатељице Жени Лебл, која је била новинарка „Политике”, а доспела на Голи оток испричавши својим колегама виц о Титу. Робијала је две и по године у Главњачи, Рамском риту, VIII павиљонуЗабеле,на обема странама острва Свети Гргур и Голом отоку, где је градила водоторањ заједно саосталим заточеницама.Данило Киш је са Александром Мандићем снимио у марту 1989. године документарни филмкао сведочанство о постојању женског гулага на Голом отоку. Разговарајући у улози новинара и са Жени Лебл, дочарао је потресну причу утемељену на казивању бивших робијашица.

Која иронија судбине, Жени Лебл је узлетела у вечност управо 20. октобра, на дан импресивне прославе 65. годишњице ослобођења од фашизма!

А две године раније, у Опатији, на Бејахаду, традиционалној недељи културе Јевреја, чији је покровитељ Стјепан Месић, била је организована посета Брионима. Признавши себи да сам видела све приликом обиласка позоришне трупе Радета Шербеџије, која у летњим месецима управо на Брионима приказује представе, нисам била вољна да поново идем, а Жени Лебл, кад је већ била у близини, пожелела је да види Титов дом јер у време њеног робијања била је у моди питалица: „Која је разлика између Голог отока и Бриона? На Голи оток се лако стиже, а тешко га је напустити! На Брионе је тешко ући, а немогуће је дуже остати!“

У посети трупи Радета Шербеџије на Бријунима, како се у Истри назива архипелаг од мноштва мањих и већих острва, затекла сам Јиржија Менцела, прослављеног „оскаровца“. Мање је познато да је он и глумац, играли смо заједно у мађарском филму Сваке среде Ливије Ђармати. Менцел је био у друштву своје младе супруге, и морам признати да нам је било лепо. Дружили смо се на бродићу одлазећи на једно од малих острва, где су се приказивале представе, затим бауљајући по мраку, грчећи се на неудобним седиштима уживали гледајући глумце... Бријуни јесу царско скровиште. Друг Тито је умео да изабере где треба да живи, а био му је потребан за скромни дом цео један архипелаг, који се могао и тада приватизовати, продати за велике паре као што је сада управо на тендеру! Није да Титовој Југи паре нису биле потребне, али архипелаг је био наш! И мој и ваш! Народна имовина, заједничка, колективна која није смела да се отуђи, а што је то свеколико народно благо било на располагању само другу Титу и његовим обожаваоцима, ником ништа.

Јиржи Менцел је рекао да смо погрешно тумачили 1948. године чувено историјско не јер то не је Стаљин одбрусио Титу, једном речју га је збрисао са списка земаља совјетског лагера. Тито je морао то да прихвати, због тога му је прорадио жуч, разболео се али се и опоравио јер Стаљин је Југославију игнорисао после историјског не и није више ни Тита шиканирао. Ваљда доушници нису опањкавали како је његово не Тито превео на своје не! Радко Полич ми је рекао, као врховни гуру Радетове трупе: „...Што ти, Ево, мрсиш политику...“ и на томе је остало, али у овим суморним, окраћалим, октобарским данима пуним наметнутих сећања, једина светлост која ме обасјава јесте блиставо сунце Бријуна уз које у пакету иде, овлаш, и историјско преслишавање.