Антикварне усташе, љути десничари, махнити попови, пролупали ратни ветерани и сличан полупокојни хрватски полусвијет Стјепана Месића десет су година по својим скуповима и у новинама овако називали: Стеван, Бурдуш, Циган… При том, ријеч Циган у њиховом језику и говору значи исто што и ријеч Србин. Нико, али баш нико, у посљедњих два десетљећа није међу тим свијетом био омражен као Месић. О њему су, и о Рачану, спјевали пјесму („Ој Ивице и Стеване, појест ће вас црне вране…”), коју су пјевали на сеоским свадбама и сијелима, послије недељнихмиса, у вријеме предизборних кампања или када би Месић рекао или учинио нешто што би уздрмало темеље њихове визије друштва, која је, све до његовога доласка на власт, била образац државнога устројства.

Шта је Месић, рецимо, радио свих тих година? Већ 2001. је на ужас цијеле те екипе у пензију послао ратне генерале који су потписивали политичке прогласе и, уз помоћ Цркве и народних маса, дискретно пријетили војним ударом. Сви они, а било их је дванаест или седамнаест, тешко их се свију и сјетити, преко ноћи су претворени у људе без икаквих моћи и утјецаја. Некако у исто вријеме он је састављао листе својих савјетника и дипломата, међу које је, у приличноме броју и не чинећи од тога велику друштвену представу, уврстио низ Срба. Тиме није испуњавао некакву националну или мањинску квоту него је стварао атмосферу у хрватској политици у којој би опет било могуће да људи, без обзира на националност, бивају важни, угледни и поштовани. Да није било тога, ко зна када би, како би и да ли би представници српске националне заједнице, а онда и српске националне странке, постали дио актуелне (а вјероватно и сваке будуће) владајуће коалиције. И коначно, оно чиме је Месић усташе највише избезумио, било је уздизање партизанскога покрета у небо, покровитељство свих партизанских годишњица, пјевање пјесме „По шумама и горама”, у друштву старих бораца, те на крају, сасвим иритантно за непријатељску страну, величање српске улоге у народноослободилачкој борби у Хрватској.

Па шта онда би Стјепану Месићу задњих дана, седмица и мјесеци да окреће ћурак, на све начине заоштрава односе са Србијом и у задњи час повлачи низ потеза и испаљује рафале ријечи и реченица које знају звучати као да је тог човјека непознат неко истресао из рођене коже или га претворио у властитога дојучерашњег непријатеља, у онога ко га је називао Стеваном, Бурдушем и Циганом? При том, на страну све што је у посљедње вријеме рекао, у формалним или неформалним околностима, на страну и гротескна посјета Приштини, на страну и чињенице што се и из Приштине, с тамошње говорнице, обрачунавао с Борисом Тадићем, али како је могао помиловати ратнога злочинца и дјецоубицу Синишу Римца?

Прича о Римцу, наиме, није тако једноставна и једнозначна као што је сам Месић приказује када говори, реплицирајући Тадићу, да се чином помиловања не релативизира злочин за који је Римцу суђено. Било би то тако да не постоји злочин, онај над породицом Зец, за који Синиша Римац није суђен, иако је у њему учествовао. Ослобођен је, као и његови другови, због грешке у процедури, то јест зато што чину његовог признања није присуствовао адвокат. Римац је, наиме, признао да је својом руком убио Михајла Зеца, загребачког месара, оца дјевојчице Александре, савршено недужног човјека. Убио га је зато што је Михајло Зец био Србин. Другога разлога није имао. Па ако већ не може за тај злочин бити осуђен – јер му је хрватско судство и тадашњи тужилац Владимир Шекс то омогућило намјерном или ненамјерном грешком у процедури – зар онда и за злочин за који је осуђен, убијање у Пакрачкој Пољани – не треба одлежати казну до краја (а казна је ионако била минимална – осам година за планирано убиство) – него га, због доброг држања или ко зна каквих околности, треба демонстративно помиловати?

Зашто то Стјепан Месић ради на крају свога предсједничког мандата, пред вјероватно коначни одлазак у пензију? На ово питање, наравно, нема поузданог одговора, али чини се како он то ради управо од страха пред оним што би му се као пензионеру могло догађати. Као да се настоји додворити својим најгорим непријатељима, не би ли га пустили на миру. Посљедње дане и мјесеце свога мандата Месић је потрошио на бизаран покушај да се прикаже тврдим и великим Хрватом. А величина и тврдоћа нечијега хрватства традиционално се мјери негативним односом према Србима. Уосталом, није ли и код Срба тако, и нису ли велики и тврди Срби они који имају негативан однос према Хрватима (Бошњацима, Албанцима…). Занимљиво је, међутим, да такав осјећај себе и свога националног идентитета постоји и након што је након задњих избора јасно како шездесет одстограђана Хрватске гласа за супротни цивилизацијски образац, то јест за оно за шта се и Месић залагао у десет година своје владавине. Тај осјећај дио је некога злокобног хрватско-српског менталитета. Док се он не измијени, док год се великим Хрватом буде сматрао онај који има нешто против Срба (и обрнуто, док год се великим Србином…), наша ће друштва бити уцијењена, а Римци ће бити миловани.