За време  „првобитног згртања капитала“ догађају се немиле злоупотребе у сфери правног поретка. За наш млади капитализам важно је да се то зна. Како бисмо се лакше снашли кад чујемо да је један свежи, сирови газда послао тридесет маскираних и тупим оружјем окићених разбијача, да претуку једног домаћина породице, домаћицу и да им сасвим окупаторски демолирају читаву кућу. Знали бисмо да то рађа брзо згрнути капитал.

Ми смо збуњени, не знамо из које је рупе измилео тај пацов са својих тридесет маскираних пацова. Ко или шта стоји иза газде, грађевинског мафијаша? Како се он то усуђује да у пословне односе уноси брахијалну силу?

Ми из младог капитализма не знамо одговоре на ова шокантна питања. Али ако се погледа историја великог светског, сада већ презрелог капитализма, наћи ћемо једну микроисторијску белешку у енциклопедијском опису првог Рокфелера. Рокфелер се обогатио из банке. Он је био банкар. Значи да је сам темељ његовог богатства нешто из сфере финансијског капитала. Умео је с новцем. Није био као онај Лала који се вајка:  „Та ди ћу ове новце склонити?“

Рокфелер је половином 19. века очигледно интелигентним деловањем задобио своје „тајкунско“ царство. Имао је он неколико домишљатих потеза, али на наше запрепашћење, као четврти његов (можда узгредни) потез „Википедија“ наводи употребу насиља над пословним партнерима. То је, наравно, сенка на историји раног капитализма. Да ли је позни капитализам без те сенке, не бих се смео кладити. Можда је сада свака сила сакривена такозваним идеолошким параваном. Није узалуд двадесети век био век растућих идеологија. Градиле су се кулисе за прикривање процеса згртања капитала.

Та насилна „употреба“ карактеристична је за епоху кад се капитал згрће, говорили су наши економски уџбеници. А ја све мислим да се она наставља и после младости капитализма. Протагонисти тог згртања захваћени су грозничавом помамом за новим добрима. У тој помами они на мени сасвим нејасан начин поверују да нема правне казне над газдом који отме паре станарима, а станове им не да, да нема контранасиља његовом насиљу, да се обијање брава не сматра провалном крађом(!)... Поверују и веселе се, обесно.

Ево, баш пре неки дан Удружење новинара Србије издало је саопштење о једном потпредседнику општине у срцу Србије који је, обраћајући се новинарима телевизије „Дискос“, рекао да је „ваша телевизија прерано кукурикнула, а зна се куда то води!“ Зна се: скуваће је у лонцу као несташног ранораниоца петла.

И док новинари осуђују једног од разгаљених челника локалне самоуправе, тражећи од њега (њих?) да хитно престане да упућује претње новинарима, осећамо да се пред нама уздиже непробојни зид. Новинарско удружење сматра да је посреди скандалозно понашање! Они, претитељи, мисле да је посреди легална употреба силе. Да ли?

Претње могу бити истински израз нечије моћи, али са становишта демократских традиција српске културе, та моћ која прети није легална, јер није легално застрашивати.

Застрашивање припада арсеналу тираније или диктатуре. А можда је, када почну да га користе цивили (наш предузимач са 30 батинаша!), симптом да су власници капитала из стања индивидуалног поседовања добара оформили капитал као друштвену силу и прешли у вишу класну фазу олигархије!

Већ дуго запажамо да по земљама бивше Источне Европе нову сирову господу називају „тајкунима“. Једино су насупрот нама теоретичари у Русији сасвим чврсти у називању тих нових Рокфелера – олигархијом. А теоретичар Кардашев је доста давно дефинисао класу трговачких капиталиста као компрадорску буржоазију. Компрадори су флуидни и брзи латиноамерички веселници. Можда их ми сад имамо.

Још увек овим нагађањима не може да се дође до одговора: како се, за име света, насилни кршиоци добрих пословних односа усуђују на то? Јесу ли они закључили да је овде Алајбегова слама. Није, вала.