Прво што ми је на ум пало док сам прије неколико дана овдје, у Загребу, гледао како цјелокупна хрватска јавност (част изузетку, сплитској ,,Слободној Далмацији”) оргија над мртвим тијелом пуковника Моамера ел Гадафија, био је онај његов љутити, однекуд скоро хамлетовски поздрав, уз који је напустио, све са шаторима разапетим на првоме циркус плацу и девама паркираним уз црне мерцедесе, онај београдски скуп несврстаних, одржан у вријеме док смо ми овдашњи још били заједно. ,,Збогом смијешни скупе!”, наводно је тада узвикнуо. ,,Збогом смијешни скупе!”, као да то и нама Хрватима, спремним да у постројбамаНАТО-а већ колико сутра бранимо Либију од Либијаца, као што данас бранимо Афганистан од Афганистанаца, и свим другим, малим и опустошеним транзицијским племенима, бившим несврстанима и својој невјерној арапској и муслиманској браћи, Гадафи упућује свој посљедњи поздрав. Колико год ми оргијали над пуковниковим кадавером и колико год над њим, попут увеле плавуше из вица, оргијала америчка државна секретарица, мртав тиранин и диктатор, у оној хладњачи, данас достојанственије и људскије изгледа од својих живих непријатеља.

Био је револуционар, самодржац и окрутан човјек. Колико год нам се чинио живописним, не бисмо за њим сузе пустили да је, рецимо, умро од анеуризме. Да му је у сну пукла жилица у мозгу и једноставно се више није пробудио. Али ово је нешто друго. Та страст либералних демократија, која се испољила у више наврата након једанаестогсептембра, да уз помоћ даљинских управљача својих телевизора убијају људе који им се не свиђају, рецимо Садама, рецимо Моамера, рецимо људе који су негдје код Кабула пошли на свадбу, па их је погрешно лоцирао амерички ловац, рецимо Бразилца у лондонском метроу, којега су полицајци погрешно идентифицирали као исламскога терористу, та је страст тако одвратна, страшнија и од Хрушчовљеве ликвидације Имре Нађа, и од Кисинџеровог убојства Салвадора Аљендеа, и од револуционарне судбине брачнога пара Чаушеску, јер та либерално-демократска страст дјелује некако хигијенски чисто. Руке им, наиме, нису нимало крваве, само што цјелокупну јавност, нас овдашње, и Хрвате, и Србе, али и властите грађанине, третирају као ловачке псе, који се требају узмахати реповима након што оњуше крв.

Над Гадафијевом смрћу, глобално, слави врло разнолика чељад: Обама и Саркози, челници арапских револуција, лијеви и десни хобисти, али и исламски екстремисти, вјерски правовјерници, фундаменталисти свих фела, којима је сметао и сам Гадафи, који је, заправо био атеист, колико год му књига била зелена, али им је још више сметала његова социјалистичка, секуларизирана џамахирија. Нова Либија, ако икакве Либије буде, и ако тамо гдје је до јучер била џамахирија сутра не буду америчка и британска нафтна поља, окружена крвавим племенским ратовима нискога интензитета, безопасним по Европу и ирелевантним по америчке економске интересе, сасвим сигурно неће бити ни социјалистичка, ни секуларна. У ономе што слиједи, па чак и у сретним околностима у којимане би било племенскога рата, и били би успостављени неки рудиментарни демократски принципи друштвенога одлучивања, Либија неће бити секуларна држава, нити ће жене бити равноправне, нити ће се догодити ишта од оног у што се либерални демократе код куће, на западу, иначе заклињу.

Али будимо егоистични, и кажимо да нас се не тиче каква ће бити Либија. Нама се, код куће, догодило нешто страшно. Постали смо саучесници у крвавој ликвидацији, јер смо уживали гледајући је на својим екранима и на новинским насловницама. Данас је то био Гадафи, сутра ће бити неки други диктатор. Али хоћемо ли знати разликовати леш мртвога диктатора од лешева невиних људи, када сутра буде одлучено, као у Андрићевој ,,Проклетој авлији”, да се тај дан убијају само невини? И нисмо ли још јучер учили да смо у смрти сви једнаки и да не би смјело бити разлике између тијела мртвога либијског пуковника и тијела Американаца страдалих једанаестог септембра? Који ли је смијешни скуп успоставио и ту разлику?