Dobro oslušnite u kakvom se kazanu vulgarnosti nalazite na ulici, u prevozu, ispred televizora, pa čak i u školskom dvorištu. Naviknuti na „vanredne situacije”, kao ispomoć nemoći, prosto smo se srodili sa zločinom i vulgarnošću. A kako i ne bismo, gledajući američke filmove prepune slika zločina. I naše domaće serije, pune vulgarnosti. A za serijama, da ih dostigne, žuri najgora slika Srbije, srpski parlament. Uskoro ćemo, ako već nismo, maramicama brisati pljuvačku koja se cedi sa ekrana. Kako lepo zvuči opravdanje da je psovka u nas „deo srpskog folklora”, a svaka vulgarnost je zločin. Šoferi međugradskih linija stavljaju sebe u poziciju muzičkih urednika i misle da imaju pravo da ojađene putnike zasipaju vulgarnim zvukom. Svaka vulgarnost je zločin. Vulgarno je biti nepismen koliko god svaka vlast to „podgrejavala”, upravo i zapravo znajući da je taj sloj vulgarno podložan manipulaciji. Nepismen nije onaj koji ne ume da se potpiše već onaj koji ne ume da koristi nove tehnologije. I sada bi bilo potrebno, konačno, sa nemanipulisanim mozgom, zapamtiti reči cenjenog profesora Ljubiše Rajića: „Dolazimo u situaciju da savremeno društvo ne može da funkcioniše jer savremeno društvo zahteva pismenost. Obrazovano stanovništvo u državi koja funkcioniše predstavlja osnov razvoja”. I sada dolazi do saplitanja kod reči „obrazovano” i „funkcioniše”. I jedno i drugo su vulgarizovani do te mere da se približavaju „zločinačkom” delovanju prema sopstvenom narodu. Svakodnevno, prema rečima profesora Rajića, „prisustvujemo vulgarnostima neznalica i loših koji odlučuju”.

Crkva vulgarizuje duhovnost jer u svom obraćanju mućka je sa politikom praveći vulgarni koktel. Naš nekadašnji komunistički funkcioner, ugledajući se na Staljina, ulazio je svojevremeno na konju u crkvu. Kakva nam je crkva, možda mu dajem za pravo. Ta vulgarnost oslobađa konje svake krivice. Imam podatak da je neki kralj primio izumitelja mitraljeza te mu je kratko odgovorio: „Vulgarno je ubijati ljude na taj način, a bez časti”!

Beda naših „terena” ogleda se u narodnim kuhinjama. Vulgarno je imati narodne kuhinje, ali konačno je jedna vulgarnost povezana sa humanizmom, mada ostaje na uvid da je vulgarnost zločin samim tim što smo te jadne sugrađane ostavili na milost i nemilost da zavise od ponuđene kore hleba.

Vulgarnost je i iskrivljena svest svih nas koji okrećemo glavu od tužnih očiju pasa lutalica koje su gazde ostavile da bi, u nemaštini, spasli sebe od gladi.

Drama Brane Crnčevića, nekada igrana u pozorištu Ateljea 212, ima prijemčiv naslov za razumevanje srpskog roda, a naslov drame je „Kafanica, sudnica, ludnica”. U naslovu je početak i kraj da se shvati da je svaki zločin vulgaran, a svaka vulgarnost zločin. Tu se krije „suživot” srpskog naroda i izabranika vulgarno polupismenih koji im „kroje” sudbinu od kafane do sudnice sa krajem u ludnici.