Добро ослушните у каквом се казану вулгарности налазите на улици, у превозу, испред телевизора, па чак и у школском дворишту. Навикнути на „ванредне ситуације”, као испомоћ немоћи, просто смо се сродили са злочином и вулгарношћу. А како и не бисмо, гледајући америчке филмове препуне слика злочина. И наше домаће серије, пуне вулгарности. А за серијама, да их достигне, жури најгора слика Србије, српски парламент. Ускоро ћемо, ако већ нисмо, марамицама брисати пљувачку која се цеди са екрана. Како лепо звучи оправдање да је псовка у нас „део српског фолклора”, а свака вулгарност је злочин. Шофери међуградских линија стављају себе у позицију музичких уредника и мисле да имају право да ојађене путнике засипају вулгарним звуком. Свака вулгарност је злочин. Вулгарно је бити неписмен колико год свака власт то „подгрејавала”, управо и заправо знајући да је тај слој вулгарно подложан манипулацији. Неписмен није онај који не уме да се потпише већ онај који не уме да користи нове технологије. И сада би било потребно, коначно, са неманипулисаним мозгом, запамтити речи цењеног професора Љубише Рајића: „Долазимо у ситуацију да савремено друштво не може да функционише јер савремено друштво захтева писменост. Образовано становништво у држави која функционише представља основ развоја”. И сада долази до саплитања код речи „образовано” и „функционише”. И једно и друго су вулгаризовани до те мере да се приближавају „злочиначком” деловању према сопственом народу. Свакодневно, према речима професора Рајића, „присуствујемо вулгарностима незналица и лоших који одлучују”.

Црква вулгаризује духовност јер у свом обраћању мућка је са политиком правећи вулгарни коктел. Наш некадашњи комунистички функционер, угледајући се на Стаљина, улазио је својевремено на коњу у цркву. Каква нам је црква, можда му дајем за право. Та вулгарност ослобађа коње сваке кривице. Имам податак да је неки краљ примио изумитеља митраљеза те му је кратко одговорио: „Вулгарно је убијати људе на тај начин, а без части”!

Беда наших „терена” огледа се у народним кухињама. Вулгарно је имати народне кухиње, али коначно је једна вулгарност повезана са хуманизмом, мада остаје на увид да је вулгарност злочин самим тим што смо те јадне суграђане оставили на милост и немилост да зависе од понуђене коре хлеба.

Вулгарност је и искривљена свест свих нас који окрећемо главу од тужних очију паса луталица које су газде оставиле да би, у немаштини, спасли себе од глади.

Драма Бране Црнчевића, некада играна у позоришту Атељеа 212, има пријемчив наслов за разумевање српског рода, а наслов драме је „Кафаница, судница, лудница”. У наслову је почетак и крај да се схвати да је сваки злочин вулгаран, а свака вулгарност злочин. Ту се крије „суживот” српског народа и изабраника вулгарно полуписмених који им „кроје” судбину од кафане до суднице са крајем у лудници.