Врло рано сам схватио да постоје две врсте жртава. Оне које вреди жалити и за које се вреди ангажовати, и оне друге које нису вредне ни жаљења ни ангажовања. У граду у ком сам одрастао, источном Чикагу (East Chicago), рано сте се упознавали са насиљем, криминалом и страхом који подразумева живот у,,inner city” (најужи центар града – у америчком контексту то значи сиромаштво и власт тврдих момака и деце асфалта).

Тамо су се свакодневно дешавала убиства, па чак и убиства мојих вршњака из основне и средње школе, углавном због сукоба уличних банди. Код нас је то најчешће значило да су се ,,Латински краљеви” (Latin Kings) борили око територије против својих крвних непријатеља ,,Следбеника”, (Disciples). Жртве ових борби ретко су спомињане у телевизијском дневнику, а и када су их спомињали нису улазили у детаље из њихових живота. На ТВ нисмо виђали њихове мајке, браћу и сестре како жале за њима: то смо гледали уживо. Неки нису жалили ове жртве јер су сматрали да су се сами одлучили за насиље и криминал, али и зато што су их доживљавали као претњу просечним грађанима који су живели у бољим деловима града. Није помагало ни то што су ,,кингси” већином били Порториканци и Мексиканци, а чланови ,,Следбеника” већином црнци. Да је боја коже жртава важна показала су истраживања рађена широм Америке: жртве из редова мањина остајале су невидљиве за америчке медије, који су беле жртве насиља приказивали врло емотивно и са мноштвом детаља.

Да ово важи и за Балкан уверио сам се током ратова на простору бивше Југославије. Српске жртве већином су биле ,,невидљиве” за западне медије. Мало кад смо се упознавали са детаљима из живота било које српске жртве. Ово не говорим из пристрасности да бих нешто одузео жртвама других народа бивше Југославије већ да покажем да је највећи разлог због чега српске жртве нису представљене у медијима било то што се подразумевало да су жртве српске националности биле жртве ,,српског национализма”, ,,српске агресије” или ,,политике Слободана Милошевића”. Другим речима, они су посматрани као жртве сопствене нације, а не оних који су их убили, ранили, силовали или опљачкали. У ствари, подразумевало се да су они заслужили то што их је снашло због некакве колективне кривице српског народа.

Чини ми се да је у Србији завладало некакво слично виђење и да неки сад тврде да нема баш свако право да буде виђен као жртва. Мерило које одлучује о томе ко има, а ко нема ово право изгледа да је поново ,,српски национализам”.

Осуде Емира Кустурице због тужбе против Е-новина у последњих неколико недеља шаљу једну јасну поруку која између осталог говори да Кустурица нема право да буде жртва. Његови нападачи врло мало енергије троше у доказивању да су оптужбе на његов рачун из спорних текстова истините и тачне, а више енергије троше да докажу да су напади на њега само ,,сатира”, односно да је он лош и зао човек који заслужује и много горе него да се о њему објаве неке лажи и клевете. Уз то се подразумева да је лош и зао због тога што није бранио Сарајево и што је постао симбол српског национализма и пркоса. Исти ментални приступ је у питању и када се погледа јавна хајка против Војислава Коштунице, где се користи трагедија и злочин убиства премијера Зорана Ђинђића да би се Коштуница казнио и да би ,,платио” за сва своја ,,злодела”, па макар та ,,злодела” немала везе са убиством Ђинђића.

За оне који их нападају, ни Коштуница ни Кустурица не могу бити жртве, јер су они, из перспективе једног дела српске интелектуалне елите, (нај)одговорнији за толико других жртава да немају право да се ,,крију” иза закона, који, додуше, у овим случајевима очигледно и јесте на њиховој страни.

Иронија је у томе да они који највише оспоравају право овој двојици да се виде као жртве и који сматрајући да закон и Устав не би требало да штите особе попут њих, истовремено представљају најгласније бранитеље ,,демократских” и ,,западних” вредности.

Није ми јасно које западне вредности дају неком право да клевеће или да ,,политичку позадину” претвара у кривично дело. Пре ће бити да је посреди вековима нам познати закон да ,,сила Бога не моли”.