Narodna biblioteka ,,Jovan Popović” u Kikindi obeležila je 164. godišnjicu postojanja promocijom moje nove knjige. Iako sam najavljen ,,Na mlađima svet ostaje” geslom, još mi je neverovatno da neko zaista i veruje u ovu frazu– ali kad ti neko ukaže takvu čast kao Kikinđani meni, možeš samo skrušeno da zahvališ. Pored uvek lepog druženja sa kikindskom publikom, bilo mi je veoma drago što mi se ukazala i prilika da prozborim koju sa dragim prijateljem Srđanom Srdićem, piscem, profesorom književnosti i sivom eminencijom festivala kratke priče ,,Kikinda Short”. Šetamo i ćaskamo o svemu i svačemu, ponajviše o tome zašto pišemo, zašto čitamo, zašto pokušavamo da te svoje nakazne i nastrane navike prenesemo i drugima, zbog čega se angažujemo i šta se svim tim realno postiže. I Srki mi kaže rečenicu koju nikad neću da izbijem iz glave.

,,Kada sam počeo da predajem tom odeljenju, svega njih dvoje bilo je zainteresovano za čitanje. Deca su to, nema blefa: veoma brzo i lako bi se pokazalo da se radi samo o pukom ulizivanju profesoru. Ne, oni stvarno vole i žele da čitaju. I onda, ako uspeš da dopreš do njih, zainteresuje se još neko. Ako ti krene baš dobro i napraviš finu atmosferu, na kraju ni onim klincima-mangupčićima više nije mrsko da makar na času prate kad se čita neka pesma ili priča. Jednostavno, ako osete da ne otaljavaš svoj posao, da ti znači što si tu i da ti oni znače, uzvratiće. Ali, na kraju... gledam sad, kad je to odeljenje završilo... ono dvoje, klinac i klinka, i dalje čitaju – ostali ne. I verovatno nikada više ni neće, osim možda biografiju ’burnog života’ nekog narodnjaka. A u čemu je problem? Kad sam im govorio, slušali su me. I više od toga: nije bilo sumnje da mi veruju. Ali, čoveče, u tome i jeste štos: veruju ti, ali nisu ubeđeni”.

Srki Srdić, car kakav jeste, učinio je da se sav problem sasvim komotno useli u jednu malenu rečenicu. Tako je, sve ono što se nama dešava, sve što nam ne da da mirno spavamo – sve je oličeno u ovom Srkijevom sloganu naše savremene jave: ,,Veruju ti, ali nisu ubeđeni”. Malo ko je takvo govedo da ti kontrira kad ga ošamariš neospornom faktografijom, mogu čak i da se rasplaču pred tobom kad se sudare sa očiglednošću čamotinje, da lupe dlanom o čelo ili o sto i kriknu ono čuveno ,,e, nećemo više ovako, bogami”, sve to mogu, baš kao što mogu da nastave da žive sasvim isto posle toga. Kao da je ljudima podeljen scenario za ,,sjeb... scenu”, svi znaju u kom času treba da se snužde kad ih kude i koliko puta treba cmizdrucnuti ,,žao mi je” da bi bogovi dramaturgije bili namireni. Ali, kad se čitava predstava odigra, crvljivi život se nastavlja. Reče mi jedna prijateljica: ,,Mnogo mi se dopada tvoja knjiga! Toliko puta sam se naježila! Sve je to tačno i stvarno se slažem, ali... znaš šta, pa mnogo, bre, napadaš, mnogo pljuješ... da li si ti svestan koliko ljudi pripada tom mediokritetu koji napadaš?” Odgovorio sam da znam, naravno, i da je to moja rak-rana. Jer ovo nije mesijanstvo niti izmišljanje tople vode, ovo je samo borba da se ljudi zanimaju za širenje svojih vidika a ne za pretvaranje u gmizavce i, po običaju, ispadneš nakazan kada se pokaže da ne razumeš život koji se svodi na posao, čitanje ,,Skandala”, zevanje u ,,rijaliti programe” i ogovaranje uz kafu. To uopšte nije nužno skopčano sa obrazovanjem: ima vulkanizera koji odbijaju da žive prazan život. Većina, i tu je poenta, zapravo bira da živi usrano, to je odluka zdravog, a ne posledica ćopavog mozga. I svako ko je ikada kazao: ,,Aman, ljudi, na šta vam to liči?”, bio je žigosan kao državni neprijatelj i uzurpator prosečnjačke idile. Ljudima uopšte ne smeta kako žive nego im smeta kako se to zove. Kad im saopštiš, vele da vređaš.

Nekoliko dana kasnije, držao sam čas u beogradskoj gimnaziji ,,Sveti Sava”, kao deo ispita iz metodike. Radio sam sa klincima pesmu ,,Ponoć” Đure Jakšića. Ko je bio Jakšić? Kad izuzmemo ono što je opšte poznato – pisac i slikar – to je iskreni rodoljub koji je bolestan otišao u rat 1876, a kad tamo zbog pripovetke u kojoj je potkačio izvesnog generala, taj mu organizuje (bolesnom!) batinanje i zatvor! Samo, Đura ih ,,zezne”: umre. Čitavog života bio je ponižavan, hapšen i maltretiran, nazivan nakaradnim imenima... Danas je Đura šef svemira, uzoran Srbin, ponos i dika. U to sad veruje i ona cura što krade patike da odbrani Kosovo. Samo, znate šta? Nije ubeđena. Potomci onih koji su praktično ubili Đuru danas se kunu u njega, ali isti taj maltret priređuju svojim savremenicima. Jer ne možeš mediokritetliju da pomeriš iz korena. Ako nisi kao on, sve što možeš to je da šibaš nekuda napred, stalno se spotičući o to njegovo korenje.