Народна библиотека ,,Јован Поповић” у Кикинди обележила је 164. годишњицу постојања промоцијом моје нове књиге. Иако сам најављен ,,На млађима свет остаје” геслом, још ми је невероватно да неко заиста и верује у ову фразу– али кад ти неко укаже такву част као Кикинђани мени, можеш само скрушено да захвалиш. Поред увек лепог дружења са кикиндском публиком, било ми је веома драго што ми се указала и прилика да прозборим коју са драгим пријатељем Срђаном Срдићем, писцем, професором књижевности и сивом еминенцијом фестивала кратке приче ,,Kikinda Short”. Шетамо и ћаскамо о свему и свачему, понајвише о томе зашто пишемо, зашто читамо, зашто покушавамо да те своје наказне и настране навике пренесемо и другима, због чега се ангажујемо и шта се свим тим реално постиже. И Срки ми каже реченицу коју никад нећу да избијем из главе.

,,Када сам почео да предајем том одељењу, свега њих двоје било је заинтересовано за читање. Деца су то, нема блефа: веома брзо и лако би се показало да се ради само о пуком улизивању професору. Не, они стварно воле и желе да читају. И онда, ако успеш да допреш до њих, заинтересује се још неко. Ако ти крене баш добро и направиш фину атмосферу, на крају ни оним клинцима-мангупчићима више није мрско да макар на часу прате кад се чита нека песма или прича. Једноставно, ако осете да не отаљаваш свој посао, да ти значи што си ту и да ти они значе, узвратиће. Али, на крају... гледам сад, кад је то одељење завршило... оно двоје, клинац и клинка, и даље читају – остали не. И вероватно никада више ни неће, осим можда биографију ’бурног живота’ неког народњака. А у чему је проблем? Кад сам им говорио, слушали су ме. И више од тога: није било сумње да ми верују. Али, човече, у томе и јесте штос: верују ти, али нису убеђени”.

Срки Срдић, цар какав јесте, учинио је да се сав проблем сасвим комотно усели у једну малену реченицу. Тако је, све оно што се нама дешава, све што нам не да да мирно спавамо – све је оличено у овом Сркијевом слогану наше савремене јаве: ,,Верују ти, али нису убеђени”. Мало ко је такво говедо да ти контрира кад га ошамариш неоспорном фактографијом, могу чак и да се расплачу пред тобом кад се сударе са очигледношћу чамотиње, да лупе дланом о чело или о сто и крикну оно чувено ,,е, нећемо више овако, богами”, све то могу, баш као што могу да наставе да живе сасвим исто после тога. Као да је људима подељен сценарио за ,,сјеб... сцену”, сви знају у ком часу треба да се снужде кад их куде и колико пута треба цмиздруцнути ,,жао ми је” да би богови драматургије били намирени. Али, кад се читава представа одигра, црвљиви живот се наставља. Рече ми једна пријатељица: ,,Много ми се допада твоја књига! Толико пута сам се најежила! Све је то тачно и стварно се слажем, али... знаш шта, па много, бре, нападаш, много пљујеш... да ли си ти свестан колико људи припада том медиокритету који нападаш?” Одговорио сам да знам, наравно, и да је то моја рак-рана. Јер ово није месијанство нити измишљање топле воде, ово је само борба да се људи занимају за ширење својих видика а не за претварање у гмизавце и, по обичају, испаднеш наказан када се покаже да не разумеш живот који се своди на посао, читање ,,Скандала”, зевање у ,,риjалити програме” и оговарање уз кафу. То уопште није нужно скопчано са образовањем: има вулканизера који одбијају да живе празан живот. Већина, и ту је поента, заправо бира да живи усрано, то је одлука здравог, а не последица ћопавог мозга. И свако ко је икада казао: ,,Аман, људи, на шта вам то личи?”, био је жигосан као државни непријатељ и узурпатор просечњачке идиле. Људима уопште не смета како живе него им смета како се то зове. Кад им саопштиш, веле да вређаш.

Неколико дана касније, држао сам час у београдској гимназији ,,Свети Сава”, као део испита из методике. Радио сам са клинцима песму ,,Поноћ” Ђуре Јакшића. Ко је био Јакшић? Кад изузмемо оно што је опште познато – писац и сликар – то је искрени родољуб који је болестан отишао у рат 1876, а кад тамо због приповетке у којој је поткачио извесног генерала, тај му организује (болесном!) батинање и затвор! Само, Ђура их ,,зезне”: умре. Читавог живота био је понижаван, хапшен и малтретиран, називан накарадним именима... Данас је Ђура шеф свемира, узоран Србин, понос и дика. У то сад верује и она цура што краде патике да одбрани Косово. Само, знате шта? Није убеђена. Потомци оних који су практично убили Ђуру данас се куну у њега, али исти тај малтрет приређују својим савременицима. Јер не можеш медиокритетлију да помериш из корена. Ако ниси као он, све што можеш то је да шибаш некуда напред, стално се спотичући о то његово корење.