После дуготрајних, мукотрпних и вишегодишњих преговора, српска делегација предвођена храбрим и премудрим премијером Војиславом Коштуницом коначно је успела да постигне договор са албанском страном. Косово је остало у Србији. Чврста и одлучна политика наших преговарача најпре је одбацила Ахтисаријев подмукли план, па је затим одбацила све подметачине преговарачке "тројке" (која је, можда то нисте приметили, сама себе називала "тројком" иако нико од њих није говорио српски, толико је наша делегација била утицајна), потом се српски глас заорио и на седници Савета безбедности УН, затим је показана невероватна чврстина приликом преговора под посредством преговарачке "четворке", "петорке", а напокон и "осморке" (које су се, немоћне пред силом наших аргумената, све називале овим именима, иако ни међу њима нико није говорио српски). За све то време, у страху од громогласног урлика руског медведа, косовски Албанци нису смели да прогласе једнострану независност, да би се на самом крају коначно узели у памет и схватили како се зове њихова права и једина домовина: Србија. Косовски Албанци добили су оно што им је све време великодушно нуђено: најширу могућу аутономију, скупштину, владу, председника, судство и полицију, једино што им нисмо дали и никад нећемо јесте – ни троножац у Уједињеним нацијама.

А онда је дошао и тај диван дан: први парламентарни избори у Србији на којима су учествовали и косовски Албанци. Сви су били срећни, и четири милиона косовских Албанаца и свих пет косовских Срба и пет милиона Срба, који су дочекали овај дан у остатку Србије. Изборни дан протекао је мирно и без већих инцидената. Излазност је била изузетно висока, скоро два милиона косовских Албанаца с правом гласа појавило се на биралиштима, а овог пута је и свих пет косовских Срба гласало с осмехом на лицу. Једино је у остатку Србије одзив био нешто нижи, ту негде око три милиона, пошто је велики део домаћих издајника, нажалост и даље власника српских личних карти, током година мукотрпне дипломатске борбе за Косово побегао из земље.

Већ у раним вечерњим часовима Коалиција албанских странака одржала је конференцију за новинаре на којој је објавила победу на изборима, а њихов лидер Хашим Тачи Змија најавио је кандидатуру за премијера Србије. Само пет одсто гласова фалило је да косовски Албанци самостално формирају српску владу, али господин Змија великодушно је понудио коалиционо партнерство Српској радикалној странци, за коју је гласало уобичајених милион гласача. То је заправо и једина српска странка која је ушла у парламент, пошто маргинална коалиција ДСС-Нова Србија, предвођена храбрим, а сад већ и одлазећим премијером Војиславом Коштуницом и власником кануа Велимиром Илићем, није успела да премаши цензус, због великог одзива косовских Албанаца. О триста осамдесет седам странака које су у међувремену настале из Демократске странке и осталим комби-партијама и да не говоримо. У свом познатом маниру, радикали су први признали победу Коалиције албанских странака на српским парламентарним изборима, а њихов лидер Александар Вучић саопштио је да предстоје тешки преговори о састављању владе, те да радикали највероватније неће учествовати у њој, али ће поштовати изборну вољу грађана Србије тако што неће спречавати састављање мањинске владе Коалиције албанских странака, уз опаску да ће и даље бити конструктивна опозиција, уз што мање изношења из скупштинске сале, све док се дневнице исплаћују на време. Истовремено, одржан је састанак и водећих србијанских привредника, са Беџетом Пецолијем и Мирославом Мишковићем на челу, који су већ направили план за пут Србије у бољу будућност, а реално је очекивати да се за мандата нове владе коначно заврши и обилазница око Београда. Живела Србија.