Правници који су јуче учествовали у наставку јавне расправе о Закону о утврђивању надлежности АП Војводине пред Уставним судом Србије у већини су оценили да је тај акт у складу са Уставом. Академик Тибор Варади и универзитетски професори Стеван Лилић и Светозар Чиплић нису имали сумњи у то да су одредбе закона које су оспориле посланичке групе ДСС-а и Нове Србије, у оквиру највишег правног акта, док је проф. др Богољуб Милосављевић изразио одређене резерве.

Разматрајући супротстављене аргументе, Варади је закључио, како је јуче навео, да постоје два поимања Војводине – као опасности, односно замке, и као нормалности. Према Варадијевом мишљењу, Устав посматра Војводину као део Србије и нормалности и не ограничава права покрајине, локалне самоуправе и људска права.

„Сасвим је јасно да међудржавне споразуме може да закључи само држава, а држава је Србија, а не Војводина. Али споразуме који иду преко граница може да закључи Војводина, може да закључи Београд, и други градови, цивилна друштва. То да неко може да закључи споразум који иде преко граница, то није оспоравање суверенитета Србије”, истакао је Варади, који не види ништа спорно ни у навођењу географских области које чине Војводину (Срем, Банат и Бачка).

Професор Правног факултета у Београду Стеван Лилић је указао да је закон донет на основу Устава и Статута АП Војводине и истакао да не види никакав дефект у процедуралном смислу, а не мисли ни да је тачна тврдња да се овим законом показује тенденција стварања државе у држави. Устав Србије не жели да иде у правцу ограничавања аутономије Војводине, а да ли то неко политички прижељкује, то је друго питање, казао је Лилић.

Излагање професора Правног факултета Универзитета Унион Богољуба Милосављевића имало је нешто другачији тон. Он је навео да се „дубоко слаже” са академиком Варадијем да аутономија Војводине припада категорији нормалности, а никако опасности (али „нормалности у оквиру Устава и државног јединства, никако ван тога”) и да се аутономија мора развијати, али је указао и на неке недоумице у вези са појединим оспореним члановима закона.

Говорећи о односу чланова 177. и 183. Устава Србије, на које су се позивали заговорници закона, он је закључио да је чланом 183, став 2, Устав одредио све области у којима АП Војводина може да има изворне надлежности, а оставио (према члану 177) закону да одреди која су то питања у тим областима која су од нарочитог интереса за покрајину. Он је подсетио да је у Уставу из 1990. писало да покрајине могу да обављају „и друга питања” наведена у закону, али да таква одредба не постоји у важећем Уставу из 2006. године.

Он је указао и да реч регија није нешто што је непознато у нашем правном систему, или нешто што је дубоко опречно Уставу, али да треба бити опрезан када се наша територијална аутономија пореди са неким другим, као што су кантони у Швајцарској, региони у Шпанији или негде другде, јер није реч о истим него о правно разнородним категоријама. Наравно, како је истакао, све то не значи да Србија не треба да води одговарајућу политику у овој области и да прати европске трендове регионалне политике.

Доцент Правног факултета у Новом Саду Светозар Чиплић је указао да је ово Устав компромиса, али не и консензуса, па отуда и много системских празнина које онемогућавају да се цела Србија једнако устроји поводом питања аутономије. Да ли је то људско, а по природи демократско право, у овом часу је мање важно, сматра Чиплић, који је указао да је кључно да је законодавац дужан да свим грађанима обезбеди право на аутономију и да је сврха тог права ограничење државне власти, што је битан домет Устава из 2006. године.