Узбуна на српској политичкој сцени, настала након што је руски председник Дмитриј Медведев приликом посете Београду 20. октобра говорио о новој политици европске безбедности, као и поделе по систему „да ли си за Русе или са за Амере”, није се поновила месец и по дана касније кад је на званичном сајту Кремља и објављен Предлог споразума о новој европској безбедности сачињен у Москви.

Аналитичари оцењују да то не значи да су све дилеме у Београду отклоњене већ указује на то да Србија још не зна како да се у целој ситуацији постави, односно да у Србији још не постоји јасно, стратешко виђење њене будућности у области безбедности. Мишљења су и да ће потези српских власти у односу на руски предлог зависити пре свега од тога како се о њему буду изјасниле Европа и Америка.

– Много је приче о безбедности, а мало конкретних показатеља да Србија озбиљно, стратешки размишља о својој будућности у безбедносном смислу. Упадљив је недостатак информација и потпуно одсуство јавне расправе на ту тему – оцењује аналитичар Александар Радић, објашњавајући да је то заправо одраз стања „у којем бисмо истовремено да балансирамо на више страна, од несврстаних, до Русије и Америке”.

– Може се рећи да је Србија, у овом погледу, тренутно у шизоидној позицији. Желе се добри односи са Русијом, али неки лидери, политичари, министри као да су обећали, пре свега Америци, да ће се Србија кретати према чланству у НАТО – каже аналитичар Бранко Радун.

У међувремену, сваки потез који се односи на безбедносну политику, према Радићевим речима, оправдава се самопрокламованом неутралношћу, која је „изговор за све”. Неутралношћу која је проглашена као последица договора између ДСС-а и ДС-а, и која није међународно призната, како оцењује он, оправдава се и суздржаност према учешћу Србије у мировним мисијама, али и „реална блискост са НАТО”.

– Србија има веома присне односе са чланицама НАТО-а, попут Данске, Норвешке, а пре свега САД, док, на пример, са Русијом има само пар комерцијалних уговора о ремонту ваздухоплова – примећује Радић.

На блискост Србије и НАТО указује и генерал Нинослав Крстић, председник Форума за безбедност и демократију, напомињући да је у последњих неколико година целокупна реформа Војске Србије урађена по стандардима НАТО-а.

– Даља реформа условљена је, међутим, добијањем јасних одредница од представника власти. А ни стратегија одбране није пружила јасне стандарде за даљу реформу. У њој се не спомињу ни неутралност, ни евроатлантске интеграције, иако је Војска реформисана по стандардима НАТО-а – каже Крстић.

Сви саговорници „Политике” сагласни су да иницијативом о новој европској безбедности Русија, пре свега, жели да заузме што бољеместо у односима према НАТО-у и да активније учествује у безбедносном концепту Европе.

– Реч је више о некаквој реформи ОЕБС-а, а не о стварању било каквог пандана НАТО-у – каже Бранко Радун.

Чак и жеља Москве да споразум потпишу „све државе евроатлантског и евроазијског пространства од Ванкувера до Владивостока”, Европска унија, ОЕБС, ОДКБ, НАТО и ЗНД, не указује ни на какву намеру да се земље попут Србије натерају да се изјасне да ли су за Русију или за НАТО.

То не би било у интересу ни Русима, јер би, како је то недавно оценио Александар Фатић, директор Центра за безбедносне студије, Русија у случају лоших односа између Србије и САД добила само потребу да „брани малу и кавги склону Србијицу против највеће светске силе”.

– Русија покушава да нађе своје место, јер је за њу концепт НАТО мали. Нормално је, наравно, да га неће игнорисати нити ће се супротстављати НАТО-у, као што не жели да дозволи ни његову доминацију – оцењује Александар Радић.

Нинослав Крстић додаје и да је нарочито после самита НАТО-a у Риги, на којем је било речи о осигурању енергетске безбедности, Русија, као главни снабдевач Европе енергентима, одлучила да се позабави тим проблемом и да обезбеди сигуран проток енергената од изворишта, која су на њеној територији, до коначних потрошача.

– У том смислу гледам и на организовање центра за реаговање у ванредним ситуацијама у Нишу, који би могао да послужи за обезбеђивање крака гасовода који би ишао кроз Србију – закључује он.

М. Р. Петровић

--------------------------------------------------

Подела у власти

Према оцени Бранка Радуна, одсуство јаснијег позиционирања Србије последица је и поделе унутар саме власти, на „НАТО лобисте и опортунисте”. Он каже да „та подела не иде по страначким линијама, јер и у оквиру исте странке има људи који се отвореније залажу за улазак у НАТО и оних који оклевају“ и да они који оклевају више пажње обраћају на мишљење јавности која је већим делом против уласка у НАТО.

„Зачуђујуће делује да министар одбране, како је признао у интервјуу „Политици”, није присуствовао разговорима са руским председником кад је он у Београду говорио о предлогу Москве за нови концепт европске безбедности. С друге стране Шутановац је био једини који је имао прилику да сат времена насамо разговара са америчким потпредседником Џозефом Бајденом приликом његове посете Београду“, каже он.

Изостанак Шутановца са разговора са Медведевим, према мишљењу генерала Нинослава Крстића, „показује стање наше политичке организованости”, јер су се теме разговора сигурно знале пре доласка Медведева у Београд. И Александар Радић оцењује да је, по природи ствари, министру одбране место „у шпицу сарадње са Русијом”.