Мирослав Мишковић и Милан Беко свакако нису једини бизнисмени који су повезивани са политичким странкама и политичарима, али су сигурно међу онима који су најчешће довођени у ту везу. Каквог су све облика и интензитета те везе никада, бар не јавно, није установљено, као што није утврђено ни за односе других бизнисмена са светом политике. Вероватно због тога, део јавности је склон да поверује, упркос демантијима, да „има нешто” у речима „контроверзног бизнисмена” Станка Суботића Цанета када каже да му поменута двојица дугују 50 милиона евра које су дали, наводно, за учешће у приватизацији за чије спровођење је одговорна држава.

У сваком сличном случају или афери (који се углавном завршавају без судског епилога) партије пребацују одговорност са себе на друге, ограђујући се од бизнисмена, док бизнисмени углавном ћуте. Тако Мишковић и Беко никада нису потврдили или демантовали наводе Томислава Николића од септембра 2008. да су помогли кампању радикала за изборе одржане у мају те године (финансирањем једне емисије и изнајмљивањем превоза). Николић је био први политичар који је признао такав однос са представницима крупног капитала.

Николић је пре два дана, најављујући да ће његова Српска напредна странка испитати све приватизације, изричито рекао да са Мишковићем и Беком он лично „нема никакав однос”. Приватизације које је поменуо Суботић обављене су за време владе Војислава Коштунице, али Демократска странка Србије каже да је све било по закону. И тако у круг. Једни тврде да се ништа није догодило, други да знају све и да ће све решити чим дођу на власт. Стиче се, заправо, утисак да садржина исказа зависи од тога да ли је странка у опозицији или је у владајућем блоку.

Због овакве историје српских привредно-политичких веза, односно због тога што су такве везе довеле до немоћи институција система, економиста Данило Шуковић, члан Савета за борбу против корупције, не очекује да ће се овог пута истерати на чистац наводи Станка Суботић о томе чији новац је учествовао у приватизацији „Вечерњих новости” и Луке „Београд”. „Институције у Србији су заробљене, да ли од политичких партија, да ли од тајкуна или криминалаца, нека тумачи како ко хоће, али оне то не могу да истерају”, оцењује Шуковић.

Очекивања да ће после демократских промена почети изградња институција и свега осталог што је била слабост претходног режима, додаје он, изневерена су. Они који су финансирали претходни режим вероватно су наставили то да чине и даље. Политичке партије су загазиле у корупцију, не дозвољавају да ико погледа како се финансирају, феудализовали су јавна предузећа, деле их као своје поседе, истиче Шуковић.

„Зато се сада ишчуђавамо откуд Шарић, Суботић, монополи, сиромаштво. Али, Шарић је ту десет година. Ко су ти који су му дозволили да то ради, ко је дозволио да бројна предузећа купе криминалци, да се пере новац? Савет за борбу против корупције испитивао је многе случајеве – ’Сартид’, ’шећерна афера’, ’Југоремедија’… али институције су неме. А иза тих институција су политичке странке. То је она спрега о којој је Тадић говорио на Копаонику прошле године – спрега партија, криминала, привреде и правосуђа”, каже Шуковић.

Сасвим сигурно је да оставља лош утисак то што српске владе нису детаљније разматрале извештаје Савета и изашле у јавност са недвосмисленим ставом у погледу сваке тачке коју је Савет означио као проблематичну, указује Немања Ненадић, програмски директор Транспарентност Србија. „У најмању руку такво поступање влада дугује јавности”, додаје он и истиче да нетранспарентно финансирање странака веома одмаже и самим странкама и читавом друштву.

„У ситуацији када ниједан од партијских финансијских извештаја до сада није био подвргнут адекватној контроли, постоји прилично основана сумња да ти извештаји не одговарају у потпуности стварном стању и да се међу финансијерима странака налазе и још неки људи и фирме осим оних који су тамо наведени. Уосталом, такве сумње потврђују и изјаве Томислава Николића након расцепа у СРС-у, али и бившег градоначелника Зрењанина Горана Кнежевића после хапшења. 

Пре него што се успостави адекватан систем контроле извештаја које странке подносе о свом финансирању (а сада шансе за то расту, са почетком функционисања Агенције за борбу против корупције и Државне ревизорске институције), такве сумње ће се неминовно јављати”, наводи Ненадић, додајући да, уколико су странке зависне било од бизнисмена, било од кога другог, није баш могуће очекивати да ће учинити нешто што би ишло на штету онима од којих зависе.