Председнички колегијум Српске радикалне странке припрема „неку врсту платформе, стратегије” око које би покушали да се договоре са осталим опозиционим странкама, открио је јуче на конференцији за новинаре генерални секретар радикала Александар Вучић, наводећи као могући рок за постизање тог договора 5. септембар.

– Предложићемо одређену стратегију, иако смо различите странке, са другачијим идејама, али нам је заједнички циљ како да се дође до другачије Србије, до боље Србије и како да дођемо до нових избора и до могућности да се воља људи у Србији заиста поштује – рекао је Вучић најављујући да ће пре свега Демократској странци Србије и Новој Србији, али и другим „организацијама и слободомислећим људима” понудити да направе широки фронт „против режима Бориса Тадића”.

Рано за нови ДОС

– Рано је говорити о некаквом ДОС-у. Овде је реч само заједничком циљу – рекао је Вучић. Он, међутим, није могао да каже шта ће се конкретно наћи у тој стратегији, јер још није направљена.

– Имамо тек обрисе. Претпостављам да и сада знате које ће бити кључне ствари. Биће свакако како да се обезбеде значајније инвестиције за земљу, како да се направи економски напредак. Без тога нећемо излазити пред грађане – рекао је Вучић. На питање зар нису пред грађане изашли са својим програмом пре два и по месеца на изборима, Вучић је одговорио да јесу, да су победили, „али су неки преварили грађане и рекли да неће да иду са Чанком и Драшковићем у коалицију, па су отишли”.

Добијањем јасне стратегије, која српској опозицији данас недостаје, у чему се слажу политички аналитичари, она би много боље могла да искористи најјаче адуте којима сад располаже – бројност и идеолошку хомогеност.

Ови адути, међутим, не могу да дођу до изражаја у ситуацији кад изгледа као да опозиционе странке не могу да се договоре чак ни око тога који је главни циљ митинга какав је био онај који је прошлог уторка одржан у центру Београда.

Грађанима, заправо, није послата довољно јасна порука због чега је организован митинг. Пре, за време и после митинга који су организовали радикали, а подржале су ДСС и НС, странке учеснице слале су доста неусклађене поруке. Радикали су најпре учествовали на протестима ултрадесничарских организација због хапшења Радована Караџића, а потом заказали митинг против недемократског режима Бориса Тадића, најављујући протестну шетњу до Дедиња и РТС-а, чијим извештавањем нису задовољни.

Као главне мотиве за протест, изражавање незадовољства против медијске блокаде и недемократске владе, навео је, у изјави за београдски дневник „Прес”, и посланик ДСС-а Жељко Томић, оценивши да то није био искључиво скуп подршке Караџићу. Такво изјашњавање је донекле и логично, с обзиром дна то да је у време владавине ДСС-а Хагу испоручено двадесетак људи (при чему су радикали највише примедаба имали на рачун „добровољности” одласка Сретена Лукића у Хаг и на начин хапшења Здравка Толимира). Можда у томе и треба тражити разлоге и за чињеницу да ДСС на бини међу говорницима није представљао неко од бивших министара већ рокер Бора Ђорђевић, који је тек недавно ушао у Главни одбор странке и кога јавност још не перципира као политичара.

Учешће у влади која је највише оптуженика отпремила за Хаг, међутим, није омело Велимира Илића, лидера Нове Србије, да заузме своје место на бини поред челника радикала, и да после митинга изјави да је окупљени народ очекивао шетњу до Специјалног суда, у чијој се притворској јединици тада још налазио бивши председник Републике Српске.

Опозиција данас у парламенту контролише чак 121 посланика што крхкој владајућој већини не допушта ни тренутак опуштања. Много је и јединственија него што је, рецимо, била у време прве владе Војислава Коштунице када су главну реч у опозицији водиле међусобно посвађане Демократска странка и Српска радикална странка. Тренутно, међутим, из спектра опозиционих странака искаче само Либерално демократска партија, која условно подржава Владу, док су у релативно хомогеној групи уз СРС још и ДСС и НС.

Формулисање стратегије коју најављују радикали могло би да означи прекретницу у досадашњем деловању опозиционих странака које се углавном сводило на то да незадовољним грађанима говоре шта неће, односно против чега су, не нудећи им истовремено и јасну алтернативу.

– Они експлоатишу „патриотске” трауме (Косово, сарадњу са Хагом), не показујући уопште да постоје друге теме које их занимају – оцењује Милан Николић из Центра за проучавање алтернатива.

На тим темама, према мишљењу Ђорђа Вуковића из Цесида, не могу се правити странка и њена стратегија, јер су неке од њих прилично апстрактне и не пружају могућност да се у погледу њих поставе конкретни и релативно лако оствариви циљеви. Он додаје и да се на питању Косова не може правити стратегија, јер у вези са тим питањем све странке имају идентичан став – да је Косово део Србије и да је проглашена независност те покрајине нелегална.

Међутим, кад је у питању друга патриотска тема, сарадња са Хагом, чак ни међу опозиционим странкама не постоји јединство. СРС је, наиме, против хапшења и изручења хашких оптуженика, што практично значи да су против сарадње с Хашким трибуналом. НС је против тајних хапшења, а за добровољне предаје и јавна хапшења, али и за преиспитивање Закона о сарадњи с Хашким трибуналом, како је то изјавио Илић за јучерашњи „Прес”. За преиспитивање сарадње с Хагом је и ДСС, али ниједна од две странке народњачке коалиције не каже шта то конкретно подразумева.

На питање да ли то значи да је ДСС у власти да сада не би сарађивао са Хашким трибуналом, његов портпарол Андреја Младеновић је у понедељак одрично одговорио, додавши да би странка отворила дијалог с Хагом. Ипак, остало је нејасно како би то ДСС преговарао с трибуналом, као и да ли то значи да не би требало изручити никог док та институција не промени садашње аршине по којима суди.

Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”, слаже се да у овом тренутку опозиција још нема јасну стратегију, али се пита и да ли је са друге стране власт има, јер је још опасније за државу ако је власт нема. Један од разлога за изостанак опозиционе стратегије је, према његовом мишљењу, и то што се ове странке, а пре свега ДСС и НС још привикавају на чињеницу да су опозиција, док СРС треба да се пребаци са позиције конструктивне опозиције, каква је била нарочито у време прве Коштуничине владе, на позицију тврде, радикалне опозиције, каква је била првих година после 5. октобра.

Вукадиновић, међутим, додаје да ће опозиција морати да се навикне и на то да ће, како год да реагују, имати веома мали медијски простор на располагању, јер се, према његовом мишљењу, стање на медијском плану по том питању може поредити у извесној мери са првим годинама власти Слободана Милошевића.

– Опозиција ће у сваком случају морати доста да ради, а не да чека да јој власт падне с неба. Мораће да нађе одговор на теме које ће им наметати владајућа коалиција, као што су социјална прича и прича о ЕУ, на основу којих је ЗЕС и забележила тако добар резултат на изборима. Те теме су можда одличне за маркетинг, али тешко да ће бити лаке за реализацију. Ту опозиција треба да тражи своју шансу – оцењује Вукадиновић напомињући да то никако не значи да опозиција треба да се одрекне и досадашње националне реторике, али да је мора боље укомпоновати са тзв. животним питањима.

Предуслови за освајање власти

На примедбу да те теме не намеће власт, већ грађани, који као своје приоритете у свим истраживањима наводе бољи стандард и економски напредак, Вукадиновић одговара да се са таквим резултатима истраживања много манипулише и наравно да је људима најважнији њихов живот и стандард. Али то не значи да не брину и о националним питањима, поготово што им „бољи живот” сви и стално обећавају, а он веома споро стиже.

Досадашња искуства, међутим, указују на то да је неопходно да буде испуњен бар један од два предуслова да би опозиција могла озбиљно да рачуна на успех у рушењу власти: да понуди довољно конкретну визију боље будућности у односу на постојеће стање и предочи начин на који то мисли да оствари или да ситуација у друштву буде таква да већина грађана у једном тренутку закључи да актуелна власт не може да им донесе никакав бољитак, односно да гласањем за промену власти немају шта да изгубе.

Последња два таква примера су са последњих избора. У првом случају, проевропски блок је Крагујевцу понудио уговор са торинским Фијатом, који би граду донео нова радна места, а самим тим и раст стандарда. Колико год да су грађани пре тога били незадовољни, ово је, сви су се сложили, било пресудно да коалиција окупљена око ДС-а победи у Крагујевцу, а добрим делом и у Србији.

У другом случају, грађани Бора, који су на председничким изборима у јануару већински подржали Бориса Тадића, на парламентарним изборима у мају, после два неуспела тендера за Рударско топионичарски басен Бор, закључили су да немају шта да изгубе ако гласају за радикале, па су то и учинили.

Српска опозиција, међутим, тренутно не нуди ништа конкретно, само критикује, али то нису критике потеза власти које директно утичу на стандард грађана, који се према истраживањима агенција налазе на врху листе приоритета просечног бирача. Не концентришу се на главне теме које интересују грађане, а према речима Милана Николића из Центра за проучавање алтернатива, нека истраживања која он поседује указују да чак 80 одсто грађана на врх листе приоритета ставља раст стандарда, запошљавање и борбу против криминала и корупције.

Ђорђе Вуковић, из Цесида, истиче да су у готово свим њиховим досадашњим истраживањима прва четири места највећих проблема са којима се грађани суочавају резервисана за стандард, незапосленост, криминал и корупцију. Тек након њих долазе питања Косова и сарадње са Хагом.

Опозиција тренутно као да није заинтересована за озбиљну и конкретну критику власти по питањима која се тичу управо стандарда грађана. Тако, на пример, чињеницу да унутар владе не постоји јасан став о степену и начину повећања пензија, опозиција готово да игнорише.

Ипак, и ту се назиру неки помаци, па београдски одбор Нове Србије најављује економску анализу Споразума о стабилизацији и придруживању.

Опозицију која нема јасно дефинисане циљеве и стратегију, пожелела би свака власт, али таква опозиција истовремено представља опасност за државу, јер не може ефикасно да контролише власт.

– Власт која нема ефикасну опозицију може да се изобличи. Непостојање озбиљне и ефикасне опозиције може да води изобличеним облицима демократије, партократије, као и да створи простор за повезивање крупног капитала и власти – закључује Ђорђе Вуковић.

А. Маринковић
М. Р. Петровић