Драгоцена изборна тишина

На управо одржаним изборима у Хрватској Државно изборно поверенство упозорило је кандидате на изборну ћутњу која је трајала целу суботу па до затварања биралишта у недељу. Али Хрвати су отишли још даље па су кандидати и странке морали да поштују ћутњу и на друштвеним мрежама као што су Фејсбук, Твитер или Јутјуб. На њима су забрањени рекламни садржаји попут статуса, видеа, слика или коментара који се уживо објављују на насловницама као новости, на приватним страницама повезаних приватних корисника па чак и као поруке послате на приватне имејл адресе.

Изборна тишина ће се све теже контролисати због друштвених мрежа, али многе земље не одустају од овог правила, као што у некима процењују да она није потребна. Немачка, Белгија, Данска, Финска, Холандија, Исланд, Кипар, Норвешка, Португалија, Швајцарска и Велика Британија немају изборну тишину. У Бугарској је предизборна тишина од 14 дана проглашена неуставном још 1997. године. У Аустрији се тражи уздржаност од објављивања резултата испитивања јавног мњења седам дана пре избора, колико траје и изборна тишина у Француској. Летонија, Словенија, Малта и Румунија имају по два дана предизборну тишину, Руска Федерација три, а Словачка седам дана.

Између уобичајених политичких порука и предизборне кампање танка је линија. Поред тога странка има легитимно право да своју поруку пошаље у најлепшем светлу и између избора. Ни медијима се не може замерити то што пишу о изјавама чак иако их је странка дала да би повећала популарност. Зато се поставља питање да ли је изборна тишина уопште потребна? Тим пре што се најчешће крши. Како то изгледа види се на примеру Русије из 1996. године, када су била два кандидата за председника: Генадиј Зјуганов и Борис Јељцин који је већ био председник. Дан уочи избора је ТВ канал са већинским власништвом државе приказао филм „Варљиво сунце” који је награђен Оскаром 1995. године о Стаљиновом терору – а председникова стратегија се базирала на буђењу страха од повратка комунизма. Приватни ТВ канал је приказао филм из 1992. године о везама између организованог криминала и комунистичке партије. Трећи канал у власништву државе приказао је филм по Булгаковљевом роману о зверствима за време револуције и грађанског рата.

Милош Ђајић, из Центра модерних вештина, каже да се код нас изборна тишина не схвата на прави начин. „То би требало да прецизира Републичка изборна комисија, али не треба да буде ригидно као у Хрватској, где странке нису могле да комуницирају са бирачима. Велика ограничења, ипак, нису спречила кршења ћутње у Хрватској”, каже Ђајић.

„Изборна ћутња значи да нема јавних окупљања и објављивања сондажа, а код нас се подразумева да странке седе код куће. Изборна ћутња можда би могла да буде краћа и да траје 24 часа, али она неће утицати на ексцесе на бирачким местима, јер не може да поправи нашу политичку културу”, додаје Ђајић.

Милан Николић, социолог, подсећа да је изборна тишина уведена да се спречи туча кандидата на бирачким местима. „Људи су доносили пиће и цигарете, било је непријатно и бирачи су избегавали да иду на биралишта. Догађа се то и у старим демократијама. У Америци су се на биралишта доносили сандуци вискија, пуцало се. Код нас је прво на биралиштима забрањена пропаганда, а онда се неко сетио и медија. Ако би се направиле неке социолошке анализе можда изборна ћутња има смисла, можда неким људима треба неколико дана да им се слегну мисли. Од изборне тишине свакако има више користи него штете”, каже Николић.

Владимир Вулетић, социолог, наводи да у Србији изборна тишина има смисла али је питање колико је ефикасна. „Има смисла да се људи смире и саберу, али тешко је контролисати тишину. Некада су све објављивали добошари и новине, а сада је немогуће елиминисати друштвене медије”, додаје Вулетић.

„Да нема изборне тишине било би заглушујуће буке пред изборе. Странке треба да се такмиче али то не мора уз буку. Сада је атмосфера узаврела, а за десет година можда неће бити па неће бити потребна изборна ћутња. Начелни став је да је изборна тишина добра. Ако су тесни резултати, онда је и важна, јер су људи подложни рекламама, нарочито на телевизији чији је утицај већи него што га имају новине и друштвени медији”, каже Вулетић.