Даље проширење Европске уније по вољи је 46 одсто њених грађана, показали су недавно објављени резултати Евробарометра, посебне службе Европске комисије која редовно анализира мишљење јавног мњења у свим земљама чланицама. Садашња подршка проширењу је нешто већа у поређењу са оном која је забележена средином прошле године (тада је било 43 одсто за), али и мања него, рецимо, пре четири године, када се 49 одсто Европљана изјашњавало за пријем нових чланица.

Никола Јовановић, уредник часописа „Изазови европских интеграција”, сматра да овакво мишљење у европском јавном мњењу, којим ни половина грађана није за улазак нових чланица, није разлог за забринутост. „Нерасположење према проширењу није толико да би се политичка елита у било којој држави ЕУ окренула у супротном смеру и на неки начин суспендовала проширење или евентуално одрекла могућност чланства за неку од балканских земаља”, истиче он.

Јовановић каже да не постоји држава чланица Европске уније која ускраћује европску перспективу било којој балканској земљи, али су неке државе за бржу, а друге за спорију интеграцију Балкана. Консензус не постоји за Турску и за земље на истоку Европе, као што су Белорусија, Украјина и Молдавија.

Проширење је, у принципу, питање спољне политике сваке државе и потпада под високу политику, тако да ту политичке странке, односно политичка елита има кључну реч, сматра Јовановић. „Индиректно, уколико се креира негативно мишљење грађана према проширењу, то може, кроз изборни процес, да доведе до успорења”, каже наш саговорник и подсећа на то да је прошле године пред изборе Демохришћанска странка Ангеле Меркел рекла да ће проширење ЕУ бити успорено управо због тога што је осетила пулс својих бирача.

Ивона Лађевац, истраживач сарадник у Институту за међународну политику и привреду, оцењује, међутим, да је због специфичне ситуације и економске кризе, али и усвајања тешкоћа у усвајању новог реформисаног уговора, дошло је до пролонгирања и неких отежавајућих околности за проширење ЕУ, односно за државе које претендују да постану чланице ЕУ. Лађевац мисли да би свака од држава чланица које претендују да постану чланице ЕУ, укључујући и Србију, морала да ради на спровођењу реформи и на испуњавању услова које је поставила ЕУ, првенствено оних у економском смислу. „Уколико би то тако било, економија би била стабилна, Србија конкурентна и мање би нам било важно да ли ћемо постати чланица 2012. или 2015.”, каже она и додаје да без смањења стопе инфлације и стопе незапослености не можемо ни да размишљамо о томе да бисмо ускоро могли да уђемо у чланство ЕУ.

Истраживање Еуробарометра показало је да најснажнију подршку ширењу дају у Пољској и Словачкој, где процес подржава 70 одсто грађана, али и у Словенији, где се 68 процената испитаних позитивно изјаснило према даљем проширењу. С друге стране, најмању подршку ширењу ЕУ дају Аустријанци (28 одсто), Немци (31) и Французи (34 одсто).

Јовановић сматра да нове државе чланице имају више ентузијазма за проширење због тога што су и саме донедавно биле у том процесу, а и јасније им је да интеграција доноси значајну економску корист. Ова подршка следи и због тога што су нове чланице на ободу ЕУ и њима одговара да не буду на периферији, већ да се простор, где нема препрека инвестицијама, капиталу, кретању људи, шири.

Наши саговорници истичу да искуство које је ЕУ имала са Бугарском и Румунијом може да успори Србију на њеном путу. Јовановић каже да то може да се догоди и индиректно, преко европског јавног мњења, које је доста негативно реаговало на улазак ових земаља. А Лађевац упозорава да је реч о истом делу, Балкану, „па нас они препознају као да смо слични тим земљама”.

Јовановић каже и да у ЕУ, првенствено у старој Европи, став политичке елите и грађана није идентичан, зато што, и у старој Европи, политичка елита често окривљује ЕУ када за нешто не жели сама да преузме одговорност, тако да су, рецимо, у Француској грађани „изузетно лоше обавештени о томе шта заправо ради ЕУ, које су јој надлежности и која је разлика између европске и националне компетенције,,.