Ukoliko Srbija i Hrvatska planiraju da se vansudski nagode trebalo bi što pre da donesu takvu odluku jer nema još mnogo vremena za takvu mogućnost. Javna rasprava bi mogla da bude zakazana za godinu dana. I dalje mislim da taj spor nema mnogo smisla, kaže u razgovoru za „Politiku” dr Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava.

Za sada je ipak krajnje neizvesno povlačenje tužbi?

Međunarodni sud pravde bavio bi se samo time da li je bilo genocida s jedne ili druge strane. Sve van genocida za njih bi bilo irelevantno. Time je, međutim, stvarnost znatno sužena. Jer, ako čovek želi da dođe do istine onda su relevantni i ratni zločini kao i zločini protiv čovečnosti. Haški tribunal ne da nikoga nije osudio, već nikoga nije ni optužio za genocid u vezi s događajima u Hrvatskoj. Kada je reč o Bosni bilo je nekoliko optuženih i bila je jedna presuda – za Srebrenicu generalu Radoslavu Krstiću. Pošto se MSP u velikoj meri oslanja na činjenice koje je utvrdio Haški tribunal vrlo je malo verovatno da bi došlo do odluke, bilo po hrvatskoj tužbi, bilo po našoj protivtužbi da je bilo genocida. Istovremeno, i jedna i druga strana će imati veliki tim advokata kojima je posao da iznose žestoke optužbe. To može da utiče na ponovno razvijanje mržnje, a to nam nije u interesu.

Teške optužbe su već iznete u tužbama i odgovorima na njih?

To je tačno, ali one nisu ugledale svetlost dana. Javna rasprava bi izgledala strašno, to bi štetilo odnosima, a ne bi ništa donelo nijednoj strani. I dalje sam uveren da je za dve države bolje da dođe do vansudskog poravnanja.

Zločina je bilo i tokom Arapskog proleća proteklih meseci. Glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda Luis Moreno Okampo kaže da postoje „ozbiljne sumnje” da je smrt libijskog lidera Muamera Gadafija bila ratni zločin. Da li je po vama realno da se ovaj slučaj nađe u Hagu?

Nadam se da hoće, ali vam time nisam sasvim direktno odgovorio na pitanje. Od kada postoji, međunarodno pravo je jedna borba da od ideala postane realnost. To se posebno odnosi na dela koja se vezuju za države. Čak i kod tako očiglednih, grubih i nečovečnih dela, kao što su bila Hitlerova, bilo je nešto kritika na račun „Nirnberga” da je to sud pobednika. Naravno, tu ne može biti nekog ozbiljnog nezadovoljstva jer je to istoriji jedan od najgorih zločina tako da tu čovek ne može da ima nikakve simpatije čak iako procesno nije sve bilo savršeno. Da li je međunarodno pravo pravo pobednika? Ako se gleda kroz istoriju to postaje ozbiljno pitanje.

U javnosti odavno važi da se između međunarodnog pravo i „istine” koju zastupaju velike sile može staviti znak jednakosti?

Mislim da je u velikoj meri to tačno. Verujem, međutim, da je tendencija suprotna. Nije bilo mnogo međunarodnih tribunala kao što je ovaj za bivšu Jugoslaviju. Bilo je za trgovinu, ali kada je reč o krivičnom pravu to je još uvek vrlo retko. Za Tribunal za bivšu Jugoslaviju se ne bi moglo reći da je to sud pobednika nad pobeđenim. Pre svega zato što ovde nije bilo jasnih pobednika. Haški tribunal je u dobroj meri dao inspiraciju za Međunarodni krivični sud i to već ima tendenciju da postane svetsko pravo. Još nije, jer se najveći deo najmoćnijih država sveta nije priključio MKS-u. Ali su oni u jednoj vrlo osetnoj manjini. A to znači i da od kada postoji MKS Americi je, u najmanju ruku, nelagodno da tamo ne bude.

Ali ipak nije tamo?

Nije ni ona, ni Kina, ni Rusija, Izrael. Ali je tamo gotovo ceo ostali svet. I zbog toga je američkoj diplomatiji bilo vrlo teško da dođe u Beograd i ubeđuje ga da treba predati Karadžića i Mladića i istovremeno tražiti da Srbija potpiše ugovor da američke građane neće izručiti MKS-u. To još ne znači da ćemo videti američke građane pred sudom. Stvari, međutim, idu ka tome da i njih možemo tamo videti. Pre nego što je MKS uspostavljen nije postojala čak ni nelagodnost kod Amerike ili Rusije. Džon Bolton , ambasador SAD u UN za vreme administracije Džordža Buša, govorio je da je za Ameriku greška da se drži međunarodnog prava. To je izazvalo žestoke kritike u samoj Americi i ne može se ipak reći da je to američki stav. Čak se i za vreme Staljina SSSR zaklinjao u međunarodno pravo.

Da li bi autoritet MKS-a bio doveden u pitanje ako se ne bi istražio ratni zločin u „slučaju Gadafija”?

Tu međunarodnom pravu pomaže i vaša struka. Stvari u svetu postaju vidljive. Naravno, ima još mnogo stvari koje ne znamo i koje ostaju sakrivene, ali je ipak fantastično koliko je stvari danas vidljivo, a pre 50 godina je bilo nevidljivo. Put ka tome da međunarodno pravo postane realnost postaje stalna tendencija. Time nisam rekao da ono u svemu postaje realnost. U međunarodnoj trgovini jeste, u krivičnim stvarima neuporedivo manje. Bez obzira na mnoge nesavršenosti, Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju ipak je doprineo toj slici da ne može neko da ostane nekažnjen time što će ostati u svojoj državi. Ali to još nije doprlo do velikih sila, to je sigurno.

Još misle da se to na njih ne odnosi?

Sve im je teže da se nose s tim principom. Naravno, pronalaze se rešenja koja su retorička ili demagoška. Na primer, pošto je američkim propisima zabranjeno mučiti zatvorenike onda ih vode u Gvantanamo ili u Bukurešt. Kočnice ponašanja su se ipak množile, ipak se jako menja stepen nelagodnosti i kod tako moćne države kada treba da pronalaze neka rešenja. Iako su oni koji su ubili Gadafija bili na pobedničkoj strani mislim da će to ipak biti procesuirano.

Sporno je bilo i pogubljenje Sadama Huseina?

On je pogubljen pre nego što su iscrpljena pravna sredstva, ali nisam optimista da će se to procesuirati. Kao što verovatno neće biti mnogo pominjano da je Irak kada je napao Iran bio saveznik Amerike, odnosno da je Husein bio saveznik Amerike. A poseban čovek za vezu s Huseinom bio je Donald Ramsfeld koji je posle bio ministar odbrane.
On je napisao memoare koji su izdati prošle godine u SAD u kojima kaže da je sve što je radio bilo vrlo lepo. Ali su kritike njegovih memoara ipak žestoke. Recenzija za njegovu knjigu je jedna od najneobičnijih koje sam pročitao. Napisana je u stihu i glasi: „Knjiga je debela, poruka je tanka, greške su činjene, ali ne od Ramsfelda“.

Kažete da je Haški tribunal donekle ispunio svrhu i da on može poslužiti kao inspiracija Međunarodnom krivičnom sudu. Kako komentarišete slučaj Vojislava Šešelja koji je u pritvoru devet godina?

Ja zaista ne spadam među simpatizere Šešelja, ali to je zaista krajnje dugo. To nije pobeda prava. Videćemo kakva će biti presuda. Ovo je očigledno nesavršenost tog mehanizma, tu nemam opravdanje. Ali je ipak funkcionisanje Tribunala u celini doprinelo da nema više nekažnjivosti i da to funkcioniše na međunarodnom planu. U svim bivšim državama SFRJ, s razlogom ili bez njega, smatraju da više procesuiraju njihove, ali su na kraju sve države sarađivale. U svim državama, koliko mi se čini, većina ljudi prihvata da su i „naši” ponešto činili. To je slučaj i u Srbiji, Hrvatskoj, pa i u Bosni. To je prilika i da se malo usavrši međunarodno krivično pravosuđe, to bi trebalo da bude lekcija i za MKS.

Kada je reč o Kosovu sve češće se od zvaničnog Beograda čuje da se nipošto nećemo dopustiti promenu Rezolucije 1244 kao što to od nas neki traže?

Ta se rezolucija različito tumači, u poslednje vreme se i albanski lideri na nju pozivaju. Ona kaže da je Kosovo pokrajina unutar Srbije. Ona je na strani Srbije. Činjenica je i da ta rezolucija nije bila nikada ni u kakvom odnosu sa stvarnošću. Srbija nije imala nikakve elemente suverenosti nad Kosovom od 1999. godine. Zbog toga je ta nesrećna sintagma „ne damo Kosovo” čudna jer Kosovo faktički nije naše. Pravno je branjivo. I sada ljudi posle Miloševića treba da daju Kosovo, a ono je u stvari oduzeto od Miloševića. Možda bi parola „vratiti Kosovo” bila adekvatnija.

U dijalogu Beograda i Prištine često ima nepisanih dogovora. Kakva je njihova snaga u međunarodnom pravu?

Ne znam da li su to dogovori i o suštini ili je to neko balansiranje na žici, u dobroj meri na evropsku stranu. Za vreme Miloševića su postojale šanse za prave pregovore, za podelu i za sve, ali je onda parola bila „sve ili ništa” i ispalo je ništa nakon NATO bombardovanja. To su sad pregovori oko pitanja koja nisu suštinska, traže se neke poludiplomatske formulacije koje nikoga ne bi povredile, a ništa ne bi ni rešile. Ovo ne govorim da bih nešto prebacivao srpskim političarima, ni ne hvalim ih, ali u ovoj situaciji ne vidim da se može nešto više.

Ribanje ili ribaranje

Pred Haškim tribunalom je bilo izuzetno mnogo situacija u kojima je tužilac verovao nekom svedoku za koga se posle utvrdilo da laže. Toga, svakako, ima svuda. Dešavalo se i da zbog prevoda dođe do vrlo bizarnih situacija. U jednom od bosanskih slučajeva svedok Srbin je rekao da je Karadžić rekao da će nekoga poslati kod Jovice Stanišića na „ribanje”. A CIA je prevela da ovaj ide kod Jovice Stanišića na „ribarenje”. I onda su svi bili potpuno šokirani zašto bi taj čovek posle toga bio uplašen kada je s Jovicom Stanišićem išao na ribarenje. I to jedna apsurdna drama koja se odigrava. Kada je uspostavljen Haški tribunal nije bilo čak ni svesti o tome koliko, recimo, prevodi mogu biti problem. Međunarodni sud pravde je tu bio mnogo bolje pripremljen.