Уколико Србија и Хрватска планирају да се вансудски нагоде требало би што пре да донесу такву одлуку јер нема још много времена за такву могућност. Јавна расправа би могла да буде заказана за годину дана. И даље мислим да тај спор нема много смисла, каже у разговору за „Политику” др Тибор Варади, професор међународног права.

За сада је ипак крајње неизвесно повлачење тужби?

Међународни суд правде бавио би се само тиме да ли је било геноцида с једне или друге стране. Све ван геноцида за њих би било ирелевантно. Тиме је, међутим, стварност знатно сужена. Јер, ако човек жели да дође до истине онда су релевантни и ратни злочини као и злочини против човечности. Хашки трибунал не да никога није осудио, већ никога није ни оптужио за геноцид у вези с догађајима у Хрватској. Када је реч о Босни било је неколико оптужених и била је једна пресуда – за Сребреницу генералу Радославу Крстићу. Пошто се МСП у великој мери ослања на чињенице које је утврдио Хашки трибунал врло је мало вероватно да би дошло до одлуке, било по хрватској тужби, било по нашој противтужби да је било геноцида. Истовремено, и једна и друга страна ће имати велики тим адвоката којима је посао да износе жестоке оптужбе. То може да утиче на поновно развијање мржње, а то нам није у интересу.

Тешке оптужбе су већ изнете у тужбама и одговорима на њих?

То је тачно, али оне нису угледале светлост дана. Јавна расправа би изгледала страшно, то би штетило односима, а не би ништа донело ниједној страни. И даље сам уверен да је за две државе боље да дође до вансудског поравнања.

Злочина је било и током Арапског пролећа протеклих месеци. Главни тужилац Међународног кривичног суда Луис Морено Окампо каже да постоје „озбиљне сумње” да је смрт либијског лидера Муамера Гадафија била ратни злочин. Да ли је по вама реално да се овај случај нађе у Хагу?

Надам се да хоће, али вам тиме нисам сасвим директно одговорио на питање. Од када постоји, међународно право је једна борба да од идеала постане реалност. То се посебно односи на дела која се везују за државе. Чак и код тако очигледних, грубих и нечовечних дела, као што су била Хитлерова, било је нешто критика на рачун „Нирнберга” да је то суд победника. Наравно, ту не може бити неког озбиљног незадовољства јер је то историји један од најгорих злочина тако да ту човек не може да има никакве симпатије чак иако процесно није све било савршено. Да ли је међународно право право победника? Ако се гледа кроз историју то постаје озбиљно питање.

У јавности одавно важи да се између међународног право и „истине” коју заступају велике силе може ставити знак једнакости?

Мислим да је у великој мери то тачно. Верујем, међутим, да је тенденција супротна. Није било много међународних трибунала као што је овај за бившу Југославију. Било је за трговину, али када је реч о кривичном праву то је још увек врло ретко. За Трибунал за бившу Југославију се не би могло рећи да је то суд победника над побеђеним. Пре свега зато што овде није било јасних победника. Хашки трибунал је у доброј мери дао инспирацију за Међународни кривични суд и то већ има тенденцију да постане светско право. Још није, јер се највећи део најмоћнијих држава света није прикључио МКС-у. Али су они у једној врло осетној мањини. А то значи и да од када постоји МКС Америци је, у најмању руку, нелагодно да тамо не буде.

Али ипак није тамо?

Није ни она, ни Кина, ни Русија, Израел. Али је тамо готово цео остали свет. И због тога је америчкој дипломатији било врло тешко да дође у Београд и убеђује га да треба предати Караџића и Младића и истовремено тражити да Србија потпише уговор да америчке грађане неће изручити МКС-у. То још не значи да ћемо видети америчке грађане пред судом. Ствари, међутим, иду ка томе да и њих можемо тамо видети. Пре него што је МКС успостављен није постојала чак ни нелагодност код Америке или Русије. Џон Болтон , амбасадор САД у УН за време администрације Џорџа Буша, говорио је да је за Америку грешка да се држи међународног права. То је изазвало жестоке критике у самој Америци и не може се ипак рећи да је то амерички став. Чак се и за време Стаљина СССР заклињао у међународно право.

Да ли би ауторитет МКС-а био доведен у питање ако се не би истражио ратни злочин у „случају Гадафија”?

Ту међународном праву помаже и ваша струка. Ствари у свету постају видљиве. Наравно, има још много ствари које не знамо и које остају сакривене, али је ипак фантастично колико је ствари данас видљиво, а пре 50 година је било невидљиво. Пут ка томе да међународно право постане реалност постаје стална тенденција. Тиме нисам рекао да оно у свему постаје реалност. У међународној трговини јесте, у кривичним стварима неупоредиво мање. Без обзира на многе несавршености, Хашки трибунал за бившу Југославију ипак је допринео тој слици да не може неко да остане некажњен тиме што ће остати у својој држави. Али то још није допрло до великих сила, то је сигурно.

Још мисле да се то на њих не односи?

Све им је теже да се носе с тим принципом. Наравно, проналазе се решења која су реторичка или демагошка. На пример, пошто је америчким прописима забрањено мучити затворенике онда их воде у Гвантанамо или у Букурешт. Кочнице понашања су се ипак множиле, ипак се јако мења степен нелагодности и код тако моћне државе када треба да проналазе нека решења. Иако су они који су убили Гадафија били на победничкој страни мислим да ће то ипак бити процесуирано.

Спорно је било и погубљење Садама Хусеина?

Он је погубљен пре него што су исцрпљена правна средства, али нисам оптимиста да ће се то процесуирати. Као што вероватно неће бити много помињано да је Ирак када је напао Иран био савезник Америке, односно да је Хусеин био савезник Америке. А посебан човек за везу с Хусеином био је Доналд Рамсфелд који је после био министар одбране.
Он је написао мемоаре који су издати прошле године у САД у којима каже да је све што је радио било врло лепо. Али су критике његових мемоара ипак жестоке. Рецензија за његову књигу је једна од најнеобичнијих које сам прочитао. Написана је у стиху и гласи: „Књига је дебела, порука је танка, грешке су чињене, али не од Рамсфелда“.

Кажете да је Хашки трибунал донекле испунио сврху и да он може послужити као инспирација Међународном кривичном суду. Како коментаришете случај Војислава Шешеља који је у притвору девет година?

Ја заиста не спадам међу симпатизере Шешеља, али то је заиста крајње дуго. То није победа права. Видећемо каква ће бити пресуда. Ово је очигледно несавршеност тог механизма, ту немам оправдање. Али је ипак функционисање Трибунала у целини допринело да нема више некажњивости и да то функционише на међународном плану. У свим бившим државама СФРЈ, с разлогом или без њега, сматрају да више процесуирају њихове, али су на крају све државе сарађивале. У свим државама, колико ми се чини, већина људи прихвата да су и „наши” понешто чинили. То је случај и у Србији, Хрватској, па и у Босни. То је прилика и да се мало усаврши међународно кривично правосуђе, то би требало да буде лекција и за МКС.

Када је реч о Косову све чешће се од званичног Београда чује да се нипошто нећемо допустити промену Резолуције 1244 као што то од нас неки траже?

Та се резолуција различито тумачи, у последње време се и албански лидери на њу позивају. Она каже да је Косово покрајина унутар Србије. Она је на страни Србије. Чињеница је и да та резолуција није била никада ни у каквом односу са стварношћу. Србија није имала никакве елементе суверености над Косовом од 1999. године. Због тога је та несрећна синтагма „не дамо Косово” чудна јер Косово фактички није наше. Правно је брањиво. И сада људи после Милошевића треба да дају Косово, а оно је у ствари одузето од Милошевића. Можда би парола „вратити Косово” била адекватнија.

У дијалогу Београда и Приштине често има неписаних договора. Каква је њихова снага у међународном праву?

Не знам да ли су то договори и о суштини или је то неко балансирање на жици, у доброј мери на европску страну. За време Милошевића су постојале шансе за праве преговоре, за поделу и за све, али је онда парола била „све или ништа” и испало је ништа након НАТО бомбардовања. То су сад преговори око питања која нису суштинска, траже се неке полудипломатске формулације које никога не би повредиле, а ништа не би ни решиле. Ово не говорим да бих нешто пребацивао српским политичарима, ни не хвалим их, али у овој ситуацији не видим да се може нешто више.

Рибање или рибарање

Пред Хашким трибуналом је било изузетно много ситуација у којима је тужилац веровао неком сведоку за кога се после утврдило да лаже. Тога, свакако, има свуда. Дешавало се и да због превода дође до врло бизарних ситуација. У једном од босанских случајева сведок Србин је рекао да је Караџић рекао да ће некога послати код Јовице Станишића на „рибање”. А ЦИА је превела да овај иде код Јовице Станишића на „рибарење”. И онда су сви били потпуно шокирани зашто би тај човек после тога био уплашен када је с Јовицом Станишићем ишао на рибарење. И то једна апсурдна драма која се одиграва. Када је успостављен Хашки трибунал није било чак ни свести о томе колико, рецимо, преводи могу бити проблем. Међународни суд правде је ту био много боље припремљен.