Постизањем договора са Европском унијом Србија је добила савезнике у једном важном тренутку када треба да седне за сто са Приштином и да преговара о отвореним питањима која нису решена на Косову. Ово је једна, можда историјска одлука. Врло реална и разборита. Да се ишло у конфронтацију и онај мали маневарски простор који је Србији остао после јуна 1999. године и Кумановског споразума сузио би се и даље и самим тим осујетиле би се могућности да Србија из преговора са Приштином изведе оно што је могуће извести, каже у разговору за „Политику” Иван Вејвода, директор Балканског фонда за демократију.

Дакле, ви сматрате да Србија није на овај начин имплицитно признала Косово?
Не. Нико не тражи од Србије да призна независност Косова. Ово је једна одлука у најбољем националном интересу државе и омогућава јој да се окрене будућности и да себе у Европи па и у свету постави као земљу која конструктивно прилази једној реално тешкој ситуацији. У ситуацији глобалне економске кризе, када расте незапосленост, када има мање инвестиција, да се Србија конфронтирала са ЕУ та ситуација би била још гора. Мора се рећи да постоји повезаност између свеукупне ситуације у којој се држава налази и ове одлуке која није лака, али која отвара ту могућност да се та ситуација побољша.

Како ви тумачите оно што се у Бриселу назива фином дорадом текста до којег је дошло током Тадићевог боравка у том граду. Да ли је Србија могла да утиче на текст нове резолуције или је стављена пред свршен чин?
Уназад бар десетак дана, а и пре тога, било је интензивних разговора са Бриселом о самом тексту и мислим да је то дух европског партнерства. Неке формулације нису биле по вољи чланица ЕУ. Међутим, чињеница да је свих 27 земаља направило усаглашен текст била је јака порука Србији. То је било нешто што је указало Србији да може да се ради са ЕУ, јер ни она није потпуно усаглашена око независности. То отвара простор Србији да се постигну резултати у предстојећим разговорима са Приштином.

Значи да овај нови текст омогућава Србији да потегне и питање статуса Косова?
Много пута је речено да постоји једна реалност. Понављам, након јуна 1999. године Србија није више де факто суверена на Косову, она има де јуре сувереност, неки то зову виртуелна сувереност. Уколико је циљ, а он је много пута исказан, да се обезбеди преживљавање и безбедност српске заједнице на Косову, онда прагматичан приступ налаже да ви нађете начин како ћете ту српску заједницу да одбраните. И наравно, да разговарате о питањима попут оних која се односе на српске светиње. Ту је и простор северно од реке Ибар који није до краја решен – није директно ни под влашћу Приштине, али ни Београда, већ под међународним властима. Треба видети да ли је ту могућ неки степен аутономије који надилази „нормалну” аутономију и који би могао да буде нешто са чим би Београд могао да изађе из тих преговора као нешто што ће задовољавати, пре свега, оне који тамо живе.

Да ли је то оно што министар Вук Јеремић назива решењем које не би било на искључиву штету једне, а у корист друге стране?
Апсолутно. Тога су свесни сви међународни актери и у том смислу нису позиције биле толико удаљене између Београда, Приштине, ЕУ и САД. Сви знају да мора да се седне за сто. Проблем је био око конкретних речи, односно значења речи како одређене стране тумаче те речи. Оно до чега смо дошли јуче је разумевање да је најважније доћи до стола за разговоре, а мање је битно које ће тачно речи бити употребљене да би се до тога стола дошло.

За узврат што је пристала на заједничку резолуцију, Србија добија само обећање да ће наша кандидатура бити прослеђена Европској комисији. Је ли то довољна сатисфакција?
Јасније је приступити том проблему из ситуације у којој бисмо се нашли да нисмо постигли заједнички језик са ЕУ. То би било апсолутно погубно у погледу даље динамике интеграција, али и са економске тачке гледишта, с обзиром на утицај тих земаља и да су оне главни инвеститори и трговински партнери наше земље. Овако се омогућава нормална даља динамика европских интеграција без препрека политичке природе.
 
Да ли неко треба да сноси одговорност што се дошло у ситуацију да се договор око резолуције постиже у последњем моменту?
Влада, односно коалиција ће бити најбољи судија. Наравно, јавно мњење такође има свој утицај. У овом тренутку прерано је о томе судити.

Како коментаришете критике неких опозиционих партија и аналитичара да је реч о завртању руке Србији и њеној капитулацији?
Вратићу се још једном на чињеницу да постоје реалне околности које не могу да се пренебрегну и да се правимо као да не постоје. Србија је јуна 1999. године потписала Кумановски споразум где је у практичном смислу српска држава отишла с Косова и нема тамо јурисдикцију осим кроз Резолуцију 1244, односно кроз УН. Не може ништа практично да спроведе, чак и кад би хтела. То је та реалност, допада ли се она нама или не. Али уколико смо озбиљни домаћини и озбиљни људи који мисле на своју егзистенцију онда ћемо на достојанствен начин наћи решења која ће нам омогућити да одбранимо оно што се одбранити може, а да при том унапредимо живот и место Србије у Европи и у свету.
Ј. Церовина