Ивица Дачић, заменик премијера и министар полиције, на градилиште моста Земун–Борча, преко Дунава, није дошао као председник СПС-а због изборне кампање, већ као вицепремијер. Тако он каже. Каже и да није све што ради кампања, да је тај дан био исти као и сваки други радни дан, и да не води предизборну кампању. „Није све кампања. Шта сад, треба да останем код куће да седим. Ја само радим свој посао.”

Дачић је заправо с Велимиром Батом Живојиновићем дошао на позив кинеских радника који граде мост и који су желели да их за Нову годину посети чувени глумац. Зато је, на пример, вицепремијер могао да каже да је био на радном задатку јачања српско-кинеског пријатељства.

Тешко је рећи где је граница када се политичари појављују у јавности у улози државних функционера односно партијских лидера. Шта је ту њихов редован посао а шта је представљање сопствене партије грађанима за државне паре. Иако је та граница неухватљива, како је могуће направити прописе који би прецизирали понашање политичара и омогућили опозицији да има једнак третман као и власт у предизборној кампањи.

Миодраг Радојевић, истраживач–сарадник Института за политичке студије, каже да не само да је домаће већ и страно законодавство оскудно у прописима који би прецизирали понашање политичара у појединим ситуацијама. „Све се то своди на етику.” Он каже да је злоупотреба власти честа и да су поједини политичари у стању свашта да раде како би обезбедили мандат. „Злоупотреба државних ресурса је најдрастичније кршење норми. Грађани очекују од политичара да се уздрже од таквих ствари, што је очигледно тешко, као што је тешко ово преточити у прописе. Једна од могућности је да се шеф државе одвоји од председника странке. У Хрватској је то предвиђено уставом, изабрани председник државе након избора подноси оставку на место председника у странци. У време владавине Слободана Милошевића опозиција је често тражила да председник замрзне функцију у странци, али се то није догодило.”

„Европа има кодекс понашања за локалне и регионалне изабране представнике”, објашњава Радојевић. „Заштитник грађана је 2010. године предложио да се и код нас донесе кодекс понашања за политичаре на власти.” То би били етички стандарди, али би се проблем јављао у пракси, јер најчешће танка линија дели „службено” од „промотивног” понашања политичара у предизборној кампањи. Државни функционери су обично функционери и у странци, многи имају још понеку функцију, па има повода да се често појављују у јавности, што се може злоупотребити у предизборној кампањи.

„Кодекс понашања политичара неће бити потребан када се промени свест и менталитет о томе шта политичар не треба да ради. Али код нас је на снази партизација државе, а замера нам се да се странке стављају изнад државних интереса. За овакве ситуације ми имамо одговарајуће институције, али је проблем у менталитету, што није лако мењати, нарочито у транзицији. То би требало уредити етичким правилима, што није правно обавезујуће, већ то мора пратити промена менталитета и поштовање правила игре”, каже Радојевић.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да су политичари кренули још пре шест месеци да се сликају са спортистима или другим познатим људима. „То генерално јесте претеривање и то треба свести у рационалне облике. Јер ако политичари буду претеривали то ће изазвати контраефекат. Тако је Милошевић погрешио на крају своје владавине. Много је његове странке било ТВ екранима и јавно мњење се презаситило. Код нас се сада отишло предалеко, јер није исто да ли се на пример министри појављују сто или осамсто пута.”

Радун сматра да политичари честим појављивањем у медијима хоће да пошаљу додатну поруку јавности. „Пречесто појављивање политичара може да изазове завист у владајућим круговима, али и сопственој странци, што може имати последице. То некоме може срозати рејтинг. Сада улазимо у кампању па и питања новинара могу бити опасна, о политичким играма да и не говоримо. Опозиција је више блокирана него раније и није равноправна у политичкој бици поготово ако се много ређе појављује на телевизији од странака на власти. Владајућа гарнитура хоће више да буде у јавности и то може да буде контрапродуктивно.”

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива, каже да је први ниво проблема то што политичари мисле да им пропаганда из прошлих времена доноси поене. „Ја мислим да им не доноси.” Други ниво проблема је тај што политичари имају више функција па могу да покрију широк спектар појављивања у јавности.

„Код нас нема прецизних прописа о понашању политичара, али изборни закон прецизира када се улази у кампању. Треба раздвојити редовну активност партија у којој је нормална комуникација с грађанима, што странке не чине. Од изборне кампање је намерно направљена „клизалица”, баш зато што нема прецизних правила. Намерно су у законима остављена непрецизна правила да противник може да вас прозива.”