Какав је то живот кад не смете да се жалите на комшију због чијег понашања не можете ни да спавате, само због тога што сте мањина? Какав је то живот кад се плашиш да причаш на свом језику свуда, осим у свом стану? То су два питања са којима се сваки дан суочава једна од малобројних Српкиња која живи у Приштини. Екипа „Политике” срела се са њом просторијама Центра за мир и толеранцију у Приштини. Ужурбано је отишла из тих просторија чим је поставила два, за њу очигледно најбитнија питања.

Срби, оно мало што их је преостало, углавном се окупљају у Центру чије се мале просторије налазе у згради централе Косовске полицијске службе. У Приштини данас има свега 60 Срба, од којих су четворица мушкарци, а 11 су деца. На улазним вратима Центра за мир и толеранцију је излизан, једва видљив натпис са називом фирме. Као да је жеља да се то сакрије.

Једина Српкиња која је желела да разговара са нама је Снежана Борзановић која се вратила у Приштину 2002. године. Од тада живи у овом граду, јер га сматра својим. Породица јој је у централној Србији и иностранству. Не одриче се, како каже, своје Приштине.

Снежана је недавно доспела у јавност, јер је у Приштини осуђена на новчану казну од 200 евра због „лажног пријављивања”. Уколико не плати ту казну, а она каже да неће, прети јој 15 дана затвора. Осуђена је због несвакидашњег догађаја. У јуну 2006. године возила се градским аутобусом, када је један Албанац рекао возачу, такође Албанцу, да зна да вози Србе и да ће због тога да их „дигне у ваздух”. Возач је Борзановићевој рекао да то обавезно пријави полицији, зарад безбедности. Она то у први мах није учинила, јер јој се то чинило неозбиљним.

После три дана, исти возач је срео и инсистирао да претњу пријави полицији. Послушала га је, а након тога уследила је пријава за „лажно пријављивање”, а недуго затим и суђење и осуда на новчану казну. „Траже ми да платим 200 евра, практично због тога што тај човек није бацио бомбу. Баш нећу да им платим, макар завршила у затвору. То се не разликује од живота овде”, каже Снежана Борзановић.

Дан јој пролази тако што обилази непокретне Српкиње које живе у Приштини и које немају нигде никог. Доноси им хлеб, све оно што им је потребно са пијаце, скува неко јело и поспреми. То не ради сама већ са групом жена које не желе да им се спомињу имена да не би „скретале пажњу на себе”.

Снежана се, како каже, налази у својој земљи. Због тога, кад одлази на пијацу и у продавницу, она разговара са продавцима на српском. Када јој они кажу цену производа на албанском језику, она се посвађа са њима.

„Него шта него се посвађам. После одем код другог продавца који каже цену на српском и код њега купим оно што ми треба. Да видите само како ми се после ти исти са којима сам се посвађала обраћају на српском само да бих код њих купила робу. Али нећу. Онда они кукају како немају ништа и морају да продају нешто, а ја им само кажем – тражили сте, добили сте”, прича Снежана.

Она живи од плате коју прима преко Дома здравља Грачаница у којем је запослена. Зарада је у динарима, па због курсне разлике губи један део. О догађајима у Србији се информише преко сателитског пакета Тотал ТВ. Кад смо је посетили, радио је само један канал на коме се вртела турбо-фолк музика.

Каже да јој често добацују погрдне речи на улици. „Често ми кажу ’шкрињо’, то је у преводу нешто као ’српска свињо’. Ја им онда кажем само да ми их је жао, јер нису ни свесни у који су се грех упустили и шта их чека. Нема ми друге”, каже Снежана Борзановић.

Душан Телесковић