Србија нема ниједног „позитивног“ политичара што је јединствен случај у региону. Другачије речено, по многим анкетама, и политичари који су на врху ранг-листе по позитивним поенима отприлике добију и толико негативних. То правило важи како за политичаре који су на власти тако и за оне у опозицији.

Тешко је одгонетнути шта је узрок овоме. Најједноставније би било рећи да су скоро сви политичари имали прилике да испуне своје обећања и да се резултатом никако не могу хвалити.

Тешка времена могу да буду други општи разлог. Јер, од 5. октобра 2000. године, само два пута се догодило да нема „позитивног“ политичара – ове године и 2003, после убиства премијера Зорана Ђинђића, када су многе наде ишчезле а политичари започели посредством таблоида прво велико изношење прљавог веша.

Можда би јавност имала другачије мишљење да су политичари склони да буду искрени, да признају да нису свемогући и да умеју да погреше. Зато је крајем 2003. било право чудо када је Борис Тадић признао аферу „Бодрум“, односно да су посланици Демократске странке злоупотребљавали посланичке картице својих колега који нису били у Скупштини, него су били на летовању.

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива, каже да неповерење потиче из чињенице да политичари не сносе никакву одговорност за све оно што говоре и чине. „У свету је другачије. Ако су уплетени у корупцију бивају осуђени, а код нас политичари који су били уплетени у корупцију нису склоњени с власти ни када је влада реконструисана. Други проблем је то што политичари причају шта им падне на памет. И за вређање не буду политички кажњени. Има политичара који шутирају новинаре и ником ништа. Њега и даље зову на телевизије и има своје бирачко тело. Има одговорно место на коме је крадуцкао. И сада други могу да га копирају.“

Дерета каже да ни вапај да посланицима треба вратити мандате не стоји, јер их никада нису имали, пошто су их се сами одрекли. „Сада с нестрпљењем очекујем да видим како ће странке покушати да заобиђу бирање редом кандидата с гласачких листа.“

Жарко Требјешанин, психолог, мисли другачије. „Мислим да неповерење у политичаре није баш толико веће у односу на свет. Један од доказа је Арапско пролеће. У претходној години је изузетно сазрела та свест, а битан преокрет се догодио с неповерењем у банкаре. Њих два до три одсто држи полуге моћи и новца.“

Требјешанин каже да је корупција код нас много огољенија, што је један од разлога неповерења у политичаре. „Корупција је много огољенија и све се види од председника општине па надаље. На западу је она суптилнија. Али, сада се наши политичари мало чувају и не дају обећања као раније. Мало су се опекли и то је потрошено, зато су сада опрезнији. И међусобно вређање је овде примитивније у односу на свет, и то им наноси штету. Али, питање је какви би политичари из света били да су овде и какви би наши политичари били да су у иностранству.“

И Милан Николић, социолог, каже да политичари нигде у свету нису омиљени и да су у Америци само адвокати омраженији – јер за велике паре раде све. „У савременој демократији политичари су се мало удаљили од људи, а када треба да буду изабрани бацају се у ватру и обећавају. Од тога што се обећава не испуни се ни пет одсто, а неки бољи политичари можда испуне десет одсто. У време избора политичари улазе људима на врата и у свим медијима су присутни.“

„Последица свега тога је да их људи не воле и пасивизирају се. Тако је Буша млађег за америчког председника изабрало 25 одсто Американаца, а Барака Обаму нешто мало више. Партије се пред изборе укрупњавају а понека се убаци да буде језичак на ваги. Што је веће укрупњавање странака оне су све даље од људи. Укрупњавањем се дође до две партије које су сличне и онда грађани коментаришу: – Сјаши Курта да узјаше Мурта. Резултат свега тога је да грађани још више презиру политичаре и све им је више свеједно ко ће доћи на власт“, каже Николић.