Znamo koliko bi para naši glavni rivali uneli u predizbornu kampanju, zato sada ne razmišljamo o izborima. Ovu rečenicu, u nezvaničnom razgovoru, izgovorio je visoko pozicioniran funkcioner DS-a dva dana pre nego što je „Politika” objavila da se zna ko će pisati novi zakon o finansiranju stranaka i kada bi on mogao da se nađe pred poslanicima parlamenta. Čak i da u rečenici s početka teksta ima namernog prebacivanja lopte u dvorište političkog rivala, ona je svedočanstvo koliko su pare značajne u izborima i koliko partije o finansijama danonoćno vode brigu. Svojevremeno je rečeno da postoji računica koliko para treba uložiti u izbornu kampanju da bi se dobio jedan odsto glasova, ali je autor računa brzo povukao svoju izjavu, shvativši da je štetna i za njega i za ostale političare.

Slobodan Homen, držani sekretar Ministarstva pravde, bio je jasan u razgovoru za „Politiku”. „Do početka 2010. godine za kontrolu finansiranja stranaka bio je zadužen Odbor za finansije Skupštine Srbije, zbog čega smo bili u apsurdnoj situaciji da stranke kontrolišu same sebe… A nije postojala no politička volja da se ovim problemom bave.” Posledica toga je da je protiv stranaka podneto 268 prekršajnih prijava, ali da nijedna nije doživela sudski epilog iako se radilo o „sitnim” kršenjima zakona a ne o krivičnim delima.

Sada je u Srbiji sve više političara koji javno govore da je uvid u partijske finansije jedan od ključnih uslova da se suzbije korupcija. Da li će novi zakon, čija radna verzija treba da bude napisana najkasnije do jula, izmeriti dubinu džepova partija u Srbiji?

Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnost Srbija”, kaže da je teško reći koliko se razlikuju zvanično objavljeni i stvarni partijski računi. „Verujem da su računi u skladu i da je prikazano sve što je zavedeno. Ali, siguran sam da u izbornoj kampanji nisu prikazani svi troškovi.”

Dosad partije nisu odgovarale za nesklad između zvaničnih računa i stvarno utrošenog novca. Nenadić kaže da je 2004. godine, kada je Zakon o finansiranju stranaka počeo da se primenjuje, Odbor za finansije pokrenuo postupke protiv fantomskih stranaka koje nisu podneli finansijske izveštaje. „Kasnije su dve revizorke iz skupštine obavljale kontrole – ali nisu pokrenuti postupci što ide na dušu RIK-a.” On kaže da je moguće da je u finansiranju stranaka korišćen i novac zarađen kriminalom. „Sve je moguće pa i to da novac zarađen na taj način ulazi u redovne tokove.”

I političarima koji novac dobijaju i preduzetnicima koji ga daju u interesu je da to sakriju. „Onima koji daju novac u interesu je da to prikriju jer neka druga stranka može da dobije izbore, ali to se ne može rešiti zakonom. Partije ne žele da prikažu sav novac jer narod ne gleda dobro na to, ali i zbog toga što sve nisu prikazali u knjigama”, kaže Nenadić.

Nataša Mićić, poslanik LDP-a, tvrdi da uspeh partije zavisi od novca. „Postoji neki zakon velikih brojeva. Uz veće resurse, lakše dolazite do svakog birača, pogotovo preko medija.” Birajući između novca, harizmatičnog lidera i političkog programa, Mićićeva kaže da su za politički uspeh na duži rok važniji program i ljudi. „Kod nas je, međutim, scena u velikoj meri pretpolitička. Ovde vladajuće stranke, preko državnih mehanizama, uzurpiraju moć i uticaj. To se vidi u kampanjama, kada se građani ponižavaju kroz milostinju koju dele ministri. Ako se u kampanji deli milostinja ili upregnu javna preduzeća, onda o pobedniku najmanje odlučuju program i harizma.” Ona kaže da su izveštaji LDP-a sastavljeni u skladu sa zakonom. „Mi smo za to da se raščiste odnosi između politike i kapitala.” Ona kaže da će LDP tražiti da se zaposle desetine revizora i „prevrnu” finansije stranaka. „Spremni smo da budemo prvi.”

Zoran Stojiljković, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije i jedan od pisaca budućeg zakona, kaže da finansiranje partija finansijeru može da donese direktne političke štete i zato se događa da jedan tajkun daje novac svim važnijim partijama, po principu ko god da pobedi meni neće biti loše. „U inostranstvu je to drugačije, jedan finansijer daje novac jednoj partiji u koju veruje i za koju glasa duže vreme.” Stojiljković kaže da rešenjima u novom zakonu možemo da se približimo realnosti. „Za one koji sami finansiraju svoju kampanju ne bi trebalo da bude ograničenja, a mnogo novca može da se prikupi i ako ograničenja ima. Obama je u svojoj kampanji imao milione od priloga od po 10 dolara.” Stojiljković kaže da rešenja u novom zakonu treba da budu pravična. „Novac iz budžeta trebalo bi da dobiju i stranke koje su osvojila dva-tri odsto glasova kako se ne bi ograničavale male partije, ali one koje ne dobiju jedan odsto trebalo bi da vrate pare. Stranke se mogu motivisati da manje troše kroz besplatne oglase i nastupe na TV. One su svesne da previše troše, procena za medijsku kapanju je sedmocifrena, ali se ne povlače jer misle da druge partije to neće učiniti.”