Волфрам Мас (Фото Жељко Јовановић)

Пред Србијом стоји само једна обавеза за улазак у ЕУ а то је да испуни услове за приступање Унији. Косово и Холандија нису препрека Србији на том путу, изјавио је, између осталог, у интервјуу „Политици” Волфрам Мас, амбасадор Немачке у Београду.

Пре две деценије, 9. новембра 1989. Немачка је била центар света. Срушен је Берлински зид (најтврђи део гвоздене завесе у Европи) што је широм отворило врата немачком уједињењу. Како двадесет година касније оцењујете те догађаје?

Сасвим тачно, пре двадесет година свет је пажљиво посматрао шта се догађа у Немачкој, посебно у Берлину. Тамо се дешавало нешто што би и данас могло да буде описано као чудо, јер нико није рачунао с тим да ће социјалистички систем у НДР тако брзо да се распадне и да ће брзо доћи до немачког уједињења. Данас знамо да се све десило сасвим спонтано, на крилима народног протеста. Био је то један од најсрећнијих тренутака у немачкој историји који се догодио потпуно непланирано и неочекивано.

Од уједињења у Немачкој су на власти најразличитије коалиције: социјалдемократе и Зелени, социјалдемократе и ЦДУ/ЦСУ (демохришћани), сада ЦДУ/ЦСУ и либерали. Утисак је да је, без обзира на политичку шароликост Немачка имала јасне приоритете у спољној политици. Који су то циљеви?

Треба подсетити да је најдуже у последње две деценије у Немачкој на власти коалиција ЦДУ-ЦСУ и либерала али потпуно сте у праву да је све ове године постојала јасна линија водиља у спољној политици. Тај политички консензус остварен је још крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века и још је на снази. Основни циљ је чврсто везивање Немачке за Запад са жељом да се више никада не нађемо између великих сила. Таква оријентација довела је везивања за ЕУ и НАТО. После пада Берлинског зида и уједињења било је могуће развијати и концепцију добросуседских односа са државама на источним немачким границама којима смо помогли да пронађу свој пут у европске и атлантске интеграције.

Немачка је од почетка учествовала у стварању данашње Европске уније. Развој европског заједништва није ишао без проблема али су неки резултати – увођење евра, на пример – импресивни. Да ли сте задовољни постигнутим?

У развоју Европе, у последњих педесет година, дешава се нешто што заиста дефинише наш континент. После окончања рата имали смо ситуацију да је Немачка била потпуно поражена – својом кривицом – али имали смо тада паметне суседе који су проценили да је могућ нови почетак. Помогли су нам у жељи да с Немачком нешто заједнички направе а не ратују. Европска унија показала се као успешан модел, од првобитних шест чланица данас имамо 27 а постоји још доста кандидата који желе да нам се придруже. Не постоји ниједан регион на свету са примером такве сарадње као што је то Европска унија.

Усвајањем Лисабонског споразума отвара се простор за даље ширење ЕУ. Колико је реално очекивати да једног дана све европске државе, осим можда Русије, буду њене чланице?

Усвајање Лисабонског споразума је од изузетне важности пре свега за функционисање компликоване заједнице са 27 чланица. Споменули сте евро али он није прихваћен од свих чланица ЕУ већ само оних које су достигле одређени ниво економске и финансијске зрелости. Слично је и са шенгенским режимом који важи за већи део ЕУ али и неке регионе изван Уније као што су Скандинавија и Швајцарска. То показује да је напредак Европе заправо асиметричан, али најважније је да јачање Уније отвара врата за пријем нових чланица. Лисабонски споразум, иако нема директне везе са проширењем ЕУ, важан је сигнал да је Унија добро обавила свој домаћи задатак и да је сада спремна за пријем нових чланица.

На путу у ЕУ Србија има најмање три проблема: Косово, Холандију и испуњавање прописаних услова. Ви, додуше, стално, понављате да признавање Косова није услов за улазак у Унију али говорите и о развоју добросуседских односи. То сугерише да је, ипак, реч о односима два равноправна партнера, две независне и суверене државе...

Пред Србијом стоји само једна обавеза за улазак у ЕУ, а ја бих рекао да је можда боља реч изазов – да испуни услове за приступање Унији. То су критеријуми из Копенхагена које треба да испуни свака земља – кандидат. Не сматрам да су Косово или Холандија препрека Србији за улазак у ЕУ. Када је реч о ставу Холандије у основи је захтев за пуну сарадњу Србије са Међународним судом за ратне злочине у Хагу а то је, уосталом, и став Србије која се и сама обавезала на гоњење појединаца осумњичених за ратне злочине. Када је реч о Споразуму о стабилизацији и придруживању морам да истакнем да је примена овом споразума заправо већ кренула иако он није званично ступио на снагу. Ратификација споразума није почела али не постоји застој у његовој примени. А оно што ме посебно радује јесте што је Србија знатно убрзала своје послове везане за приближавање Унији. Када је реч о Косову ми никада нисмо тражили да Србија призна Косово као независну државу. Критеријуми из Копенхагена захтевају и развој добросуседских односа али то је нешто друго од признања. Тако нешто је, уосталом, доживљавала и Немачка. Ми смо имали 40 година комшију кога нисмо признавали као страну државу али када смо уочили да игнорисање не помаже одлучили смо да променимо тактику. Споразумели смо се са НДР да се не можемо сложити око статуса, али да желимо пронаћи решења за практична питања свакодневног живота и створити добросуседске односе. НДР је наставила да шета по свету и хвали се како је независна држава а ми смо, са своје стране, тврдили да то није тачно. Сматрамо да је такво решење прихватљиво и за регион западног Балкана јер обезбеђује сарадњу без покретања питања статуса.

Од 2000. године Немачка је много помогла Србији. Мерено у новцу реч је о директној помоћи од 870 милиона евра што уз помоћ кроз фондове ЕУ – додатних 400 милиона евра – чини да је Немачка највећи европски донатор Србији. Да ли сте задовољни како је тај новац потрошен?

Прво око бројки, ви сте их коректно навели. Од 2000. године ми смо Србији обезбедили 870 милиона евра кредита и друге врсте помоћи а ЕУ је укупно помогла са око две милијарде евра. Једна четвртина тог новца је из Немачке. Ми смо у додељивању ове помоћи желели да пронађемо најлакши пут до обичног човека и њему помогнемо. Тако поред великих улагања у области инфраструктуре (енергетика и комуналне услуге) имамо и „мале” пројекте. Присутни смо у 40 стручних школа где покушавамо да младима помогнемо да добију модерно образовање. Као помоћ у решавању проблема незапослености имамо пројекте који омогућавају појединцима да се пословно осамостале. Проценат успешности у протекле три године, колико траје ова акција, премашује 90 одсто. Није, наравно, све било идеално али могу да кажем да можемо бити задовољни резултатима.

Нови шеф немачке дипломатије Гвидо Вестервеле изјавио је да су култура и образовање, као део спољне политике, најбоља визиткарта Немачке у свету. Како та „визиткарта” изгледа у Србији?

Једно од мојих највећих изненађења у Србији било је када сам открио колико су заправо интензивни академски односи наше две земље. Свуда где сам посећивао високошколске установе наилазио сам на факултете и сретао студенте који су имали неку размену и контакте са Немачком. Имамо одличну мрежу Фондације Хумболт са 400чланова а на годишње скупове долази по 200-300 људи, из Новог Сада, Ниша... Ми сада покушавамо да ову вишедеценијску успешну размену проширимо и на млађе категорије па развијамо сарадњу ученика стручних школа. Покренули смо програм сарадње школа које комуницирају преко Интернета, на немачком језику, са другим школама широм света. У овој мрежи тренутно је око стотину школа међу којима су и четири из Србије.

Већ сте две године у Београду. Да ли се осећате као добар познавалац прилика и живота у Србији?

Не, не, морам да признам да сваки дан откривам нешто ново у Србији. Не могу да кажем да сам стручњак за Србију али данас знам неупоредиво више о Вашој земљи. Нисам, нажалост, имао довољно времена да више научим српски језик и то ми је препрека јер не могу директно да разговарам с људима. Ту користим услуге моје супруге која је вредно учила српски језик и одлично комуницира с људима.

Жарко Ракић