Na našoj javnoj sceni strasti ne jenjavaju. Poslednja dva primera pokazuju da nekultura govora sporo nestaje iz javnog političkog govora. Prvi primer je napad na novinarku od strane predsednika RS Milorada Dodika. U njenu odbranu stali su Agencija Beta za koju radi i novinarska udruženja. Drugi primer su „prejake” reči izgovorene na Političkom forumu „Intelektualci i politika – izbori 2012”.

Ali, prejake reči nisu samo naš specijalitet. Predsednik Estonije Tomas Hendrik Ilves izvređao je ekonomistu Pola Krugmana, dobitnika Nobelove nagrade, nazvaši ga uobraženim, arogantnim i snishodljivim, zbog Krugmanovog bloga o ekonomskoj krizi u Estoniji. Portparol grčke ultradesničarske partije „Zlatna zora” i bivši pripadnik specijalnih jedinica vojske u TV emisiji je išamarao Lijanu Kaneli iz Komunističke partije, a pre toga je vodom iz čaše polio Renu Duri iz levičarske koalicije Siriza.

Udruženje novinara RS podnelo je nedavno Regulatornoj agenciji za komunikacije prigovor protiv Radio-televizije Federacije BiH zbog podsticanja i širenja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. U Dnevniku 2 Federalne televizije i emisiji „60 minuta” pod nazivom „Krnja Srbija”, emitovanoj dan posle proslave dvadesetogodišnjice RS, izrečeno je niz uvreda na račun srpskog naroda i RS, a između ostalog i kvalifikacija da je srpski narod „genocidan od postanka”, podsećaju iz Udruženju novinara RS.

Mnogo je strasti na javnoj sceni, ali i nekulture i netolerancije. Kao da već 22 godine nismo u višestranačju. Kao da smo se, bar što se kulture tiče, bolje snalazili u prošlim vremenima.

Ratko Božović, kulturolog, kaže da je priča sa Dodikom stara. „Stara je priča da političari doživljavaju novinare kao instrument. Dobri su im kada im služe, i obrnuto. Pitanje je zašto svi novinari nisu izašli sa te konferencije za štampu.” Božović citira Maksa Vebera i kaže da političari moraju imati strast, meru i odgovornost. „Strast je žešća u balkanskoj varijanti, a gde je strast, to je teško kontrolisati, postoji opasnost i od eksplozije. Kod nas je uobičajeno nadvikivanje i glasan govor. U toj strasti ima malo više netolerancije i mržnje i to je teško kontrolisati. Izgubljena je mera. A kod takvih ljudi postoji strukturalna greška i u mišljenju a ne samo u govoru.”

Božović objašnjava da nemamo sposobnost da slušamo drugoga, da prihvatamo razliku i da razložno i razumno komuniciramo. „Mi smo naučeni i naviknuti da vičemo. Te naše strasti moramo kontrolisati. Moglo bi se reći i da rezonujemo logikom strančarenja u kome se vidi jedna strana.”

Kada je reč o intelektuacima, Božović tu vidi negaciju realiteta radi apstrakcije. „To je nihilizam.” On kaže da je Veberova varijanta važna i za višestranačje. „Izgubljena mera je naša karakteristika. Ne može se postati političar ako nema previše strasti. Ovde se događa regresija ili, kako ja kažem, nazadovanje u napredovanju.”

Žarko Trebješanin, psiholog, kaže da je apsurdno da neko ko se zalaže za kulturu dijaloga to ne poštuje. „To je neprimereno. Dodik je takav, i to je demagoški.” O tome da li smo zreli za višestranačje ili više volimo čvrstu ruku, on kaže: „Ne bih rekao da nismo zreli, jer bi to značilo da smo nezreo i primitivan narod. A da nam treba kandžija, to je opasna teza. Demokratija je nešto što se stiče. Bili smo u totalitarnim i autoritarnim sistemima, i sada se stvari poboljšavaju, ali treba vremena. Oni koji se zalažu za demokratiju to bi trebalo da pokažu i na delu, a ne da ispoljavaju mržnju i prezir. Zadatak intelektualaca i političara je da svojim primerom pokažu kako bi trebalo da izgleda kulturni dijalog. Sa istomišljenicima nemam šta da pričam, već sa onima koji imaju suprotno mišljenje i da dijalogom dođemo do pomirenja i rešenja”, objašnjava Trebješanin.

Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, smatra da nijedan političar u civilizovanom svetu koji bi se obratio novinaru na konferenciji za medije onako kako je to nedavno učinio Dodik, ne bi mogao da se bavi politikom.

„Kada govorimo o Srbiji nekada je Vojislav Šešelj bio primer za neprimeren govor. Njegovim odlaskom se to promenilo. Sada je to kontraproduktivno. Građani su postali osetljiviji na tu vrstu izražavanja i ne mogu da prate najrazorniji govor.”

Korać kaže da jesmo i da moramo biti zreli za višestranačje, ali i da će proći još dosta godina dok stvari postanu još bolje. „Pitanje je i kome biračkom telu se političari obraćaju. Neki političari ne bi tako govorili da deo birača to ne prihvata. Mislim da je taj deo publike sve manji. Intelektualci se iz dva razloga služe govorom nekulture. Prvi je zato što su i sami nekulturni, jer znanje i kultura nisu ista stvar. A drugi je taj što se prilagođavaju populizmu.” Korać zaključuje da se naš javni govor poboljšao i da se političari trude da više ne govore na taj način.