Преговори о прављењу нове владе Србије могу да буду и много занимљивији и много узбудљивији од пребројавања гласова у изборној ноћи, која ће, по свему судећи, бити у првој недељи маја.

Први разлог за то јесте то што коалиција две најјаче странке – СНС-а и ДС-а – није могућа. Ако је у време настајања напредњака Томислав Николић посредно и дозвољавао такву могућност, сада је изричито против ње. Он на коалицију можда може да пристане само ако то буде једини начин да се нађе у влади. За демократе је боље и да понове изборе него да иду у коалицију са напредњацима, јер је тај савез најбржи пут за распад ДС-а. Зато ће после избора бити мала вероватноћа да се направи „велика коалиција”, коју прижељкују у ЕУ – јер мисле да ће тако лакше да се пресече косметски чвор, и српски тајкуни – јер верују да би тако били заштићенији и моћнији.  

Први пут, после избора мандати ће припадати посланицима а не странкама и коалицијама. То је други разлог због ког ће преговори о влади бити узбудљивији од пребројавања гласова. Слобода посланика да прелазе из странке у странку можда ће  бити од већег значаја за прављење нове владе него проценат гласова које партије и коалиције буду оствариле на изборима.

Теоријски ће бити могуће да, на пример, десет посланика који су изабрани на листи једне странке или једне коалиције током преговора о новој влади потпуно промене страну. Тако, теоријски, на пример, десет посланика „пензионера” изабраних на листи СПС–ПУПС–ЈС могу да пребегну на страну СНС-а. Или, опет теоријски, 10 радикала би могло да оде у табор демократа. Или да неки од посланика Војислава Коштунице не послуша антиевропски став свог председника, па самоиницијативно постане европејац – или код Тадића или код Николића.

Међутим, у овом тренутку до преговора о новој влади има још пуно времена.

Јануар и фебруар биће месеци у којима ће се вероватно коначно договорити изборне листе, односно ко ће са ким у коалицију.

Напредњаци су ту, изгледа, завршили посао: они ће са Велимиром Илићем, Богољубом Карићем и Александром Вулином. Нико од странака мањина неће са њима у предизборну јер зна да ће моћи у постизборну коалицију и са СНС-ом и са ДС-ом.

Ни ПУПС, највероватније, неће са Николићем у предизборну коалицију, зато што више може да добије у садашњој коалицији са Ивицом Дачићем и Драганом Марковићем Палмом. Али и зато што, ако буде требало, те мандате после избора може да пресели код Николића. Тако би „пензионери” добили и пре и после избора више од стварне снаге сопствене странке.

Николић не мора да доноси дарове оцу и сину Кркобабић пред изборе. Свестан способност „пензионера” да промене сопствено политичко стање, Николић само треба да се нада да ће они лакомислено узети његове постизборне дарове. Међутим, Кркобабићи вероватно не желе да заврше политичку каријеру после мајских избора. А биће на најбољем путу да то учине ако у изборну трку уђу у једној коалицији, а после избора освану у другој.

Можда ПУПС у овом тренутку размишља и о коалицији са Расимом Љајићем. Али, колико Љајић мора да се болно сећа када је „Толеранција” (Љајић, Чанак и Мађари) 2003. године стигла до 4,6 одсто гласова (зафалило им је 20.000 гласова да би ушли у парламент), морају и пензионери да памте како су се осећали када су они у савезу са Небојшом Човићем стали на 3,11 одсто гласова.

Ако се ПУПС макар јавно премишља, што ће рећи тргује, ДС се изгледа одлучио: неће са Млађаном Динкићем, неће са Вуком Драшковићем, што ће рећи да хоће са Ненадом Чанком и Расимом Љајићем.

Истраживања јавног мњења, у које „Политика” има увида, показују да је разлика између СНС-а и ДС-а око пет одсто у корист напредњака. На прошлим изборима коалиција ДС-а имала је 38,40 одсто гласова, а СРС (тада је Шешељ био први радикал, Николић други, а Вучић трећи) 29,45 одсто. И демократе су једва склепале владу, коју је од сигурног пада неколико пута сачувао Чедомир Јовановић.

Изборни резултат ће се свакако разликовати од садашњих испитивања јавног мњења и зато што сада 2,7 милиона људи каже да ће гласати, а досадашње искуство показује да ће их на дан избора бити још 1,3 милиона више. СНС ће покушавати да смањи број гласача на биралиштима, ДС да он буде што већи.

Ако претпоставимо да ће остати постојећи однос гласова између СНС-а и ДС-а, као и тренутни рејтинг осталих странака, демократе би и после ових избора могле да направе владу са старим друштвом – Дачић, Кркобабић, Марковић, Љајић, Угљанин и Чанак, уз новопридошлог Јовановића. Шансе би повећали ако би у наредна два месеца успели да реше ребус и Европа и Косово.

Парадоксално, Ангела Меркел је својом журбом учинила да Косово поново постене врућа изборна тема и да могући изостанак добијања статуса кандидата за ЕУ не кошта много демократе на изборима. Ако ће Србија у ЕУ за десет година, а Косово „за неколико генерација”, како кажу политички представници ЕУ, журба Меркелове у јавности може да буде схваћена само као неоправдан притисак, нарочито после јасне препоруке Европске комисије да је Србија испунила све услове за стицање статуса кандидата. Том утиску јавности доприносе и напредњаци, који кажу да ни они не би испунили све захтеве канцеларке и да и они мисле да је политика – и ЕУ и Косово и даље могућа.

Ипак, не треба сумњати да ће се демократе трудити да Србија у марту добије статус кандидата за ЕУ и да за Космет нађе заједничко решење са Берлином (читај Вашингтоном и Берлином), које би подразумевало да се доношење тешких одлука одложи после стварања нове владе. Али, колико год да се одлаже, решење ће се налазити у оквиру јачања гаранција за безбедност Срба јужно од Ибра, за давање посебног статуса северу (који за 10–15 година суштински може да постане део Србије а не Косова, како је мени објашњавао утицајни члан Кризне групе, по чијим рецептима се дешавао распад Југославије), за проглашавање екстериторијалности пет манастира...

Рачунице сада показују да Николић не може да направи владу без Коштунице. Тренутно Николић каже да Србија не сме да одустане од ЕУ, Коштуница да Србија мора да каже да не жели у ЕУ. То онемогућава договор на десници. Ако и после избора обојица остану при својим ставовима, Николић још једном може да буде губитник, чак и ако СНС на изборима добије највише гласова.

Питање је хоће ли и може ли Војислав Коштуница после избора да заборави да се за њега гласало зато што је рекао да Србија треба да окрене леђа ЕУ. Не би личило на њега. А и када би са Николићем дошао на власт, јасно би показао да поводом Космета, мање-више, не може ни прстом да мрдне. Ако већ једном није могао да изнуди више у преговорима са Ахтисаријем, потом ни да спречи проглашење независности Космета, зашто би му требало да и трећи пут покаже политичку немоћ.

У постизборним рачуницама можда ће и најважнији бити радикали. Тренутно СНС ради све да би их свео испод цензуса, демократе их и не помињу. То не спречава две највеће странке да негују добре односе са потенцијалним радикалским посланицима, како би их после избора превеле у свој табор.

Коначно, у изборе може да се умеша и Војислав Шешељ, тако што ће својима рећи да подрже неку мањинску владу – као што је он некада дао вештачко дисање социјалистима Слободана Милошевића. Јасно је да ту подршку никако не може да добије влада у којој ће се наћи Томислав Николић.

У овом тренутку постизборни рачун је толико компликован да никако не треба искључити могућност да нико не успе да састави владу у прописаном року од 90 дана. У том случају повећала би се вероватноћа да истовремено буду одржани и парламентарни и председнички избори. Они претходни, на којима је Тадић по други пут победио Николића, били су у јануару (први круг) и фебруару (други круг). По истраживањима јавног мњења, актуелни председник Србије има предност над вођом напредњака. 

Ипак, да бисмо описали шта тада може да се догоди и на парламентарним и на председничким изборима – требало би нам још осам хиљада словних знакова.

Драган Бујошевић