Судећи према захтеву са недавног састанка Сталног мешовитог комитета за сукцесију одржаног у Београду упућеном државама сукцесорима бивше СФРЈ да доставе податке о непокретној имовини, коју је некадашња држава имала у иностранству, ни данас није познат сасвим тачан број дипломатско-конзуларних представништава која су била власништво заједничке државе, о којој се иначе већ више година разговара међу државама наследницама.

Србија, према незваничним информацијама, инсистира на томе да се комплетна имовина подели. Неке друге државе бивше СФРЈ предлажу да се најпре одреди шта ће коме припасти на атрактивним локацијама у Европи и САД, за које су иначе сви заинтересовани. Најмање интересовања влада за афричке дестинације. Брига за њихово одржавање, све до коначне поделе, остала би на Београду. У разговорима о сукцесији не учествује Црна Гора. Свој део „колача” узеће тек пошто буде подељена имовина СФРЈ, после чега ће кренути и оставинска расправа између Србије и Црне Горе.

Сада се, како су „Политици” рекли обавештени извори, барата са бројком од око 150 објеката у 59 држава. Од поменутог броја објеката, пет је расподељено и пре ступања Споразума о сукцесији на снагу. То је био симболичан гест који је требало да „отвори врата” преговарачком процесу за који се касније показало да неће бити ни лак ни брз. Тада је, подсетимо, договорено да резиденција у Паризу припадне Србији, Хрватској амбасада, а Македонији конзулат у истом граду. Словенија је добила амбасаду у Вашингтону, а БиХ амбасаду у Лондону.

Споразум о сукцесији потписале су 2001. године, у Бечу, Хрватска, БиХ, Македонија, Словенија и СРЈ. Тај споразум ступио је на снагу тек три године касније, када га је ратификовала и Хрватска.

Полазећи од процене да су иза СФРЈ остала 122 објекта, у које спадају зграде амбасада, конзулата, резиденција, мисија, куће, станови и земљишта, а чија је вредност на почетку разговора о деоби наследства СФРЈ процењена на 260 милиона долара, утврђен је и принцип расподеле те имовине у процентима. Тако је Србији припало 39,5 одсто од њихове укупне вредности, Хрватска је требало да добије 23,5 одсто, Босна и Херцеговина 15 одсто, Словенија 14 одсто и Македонија осам одсто.

Након тога, децембра 2006. године, договорена је подела још 42 објекта у земљама ОЕЦД-а. Међутим, међу њима је шест објеката било спорно (не због изостанка договора међу преговарачима већ због других ствари), тако да се може рећи да је фактички подељено 36 објеката бивше СФРЈ. За те објекте су одређени титулари, па се, рецимо, зна шта је словеначко или македонско, али су сви ти објекти и даље „у државини српских органа”, односно још се нико није уселио у објекте који су му припали.

О томе шта ће коме припасти од преосталих нераспоређених стотинак објеката тек би требало да се постигне договор. На наредном састанку поткомитета за анекс споразума о сукцесији који се односи на ову имовину требало би, према очекивању израженом на недавном београдском састанку, да се донесе коначна одлука о подели свих преосталих ДКП-а са листе којом располажу представници држава бивше СФРЈ.

Б. Чпајак – Ј. Церовина