Naredni film srpskog sineaste Srđana Dragojevića (1963) trebalo bi da bude „Bodljikavo prase”. Reditelj filmova „Mi nismo anđeli” 1 i 2, „Lepa sela lepo gore”, „Rane” i „Sveti Georgije ubiva aždahu” odlučio se za ekranizaciju romana britanskog pisca Džulijana Barnsa iz 1992. godine.

Dok priprema novi film, Dragojević svodi račune gledanosti i uspeha filma „Parada”, koji je, prema raspoloživim podacima, trenutno, najgledaniji film u zemljama nekadašnje SFRJ – videlo ga je 570.050 gledalaca (Srbija i Crna Gora – 313.857 gledalaca, Hrvatska – 167.277, Federacija BiH i RS – 49.128, Slovenija – 31.588, Makedonija – 11.200).

„Paradu” je u bioskopima zemalja nekadašnje SFRJ videlo 570.050 gledalaca. Šta vama govori ova brojka?

Zanimljivo je ono što ona saopštava. Prvi put posle ratova jedan srpski film podjednako je gledan u Republici Srpskoj i Federaciji BiH. „Parada” je na drugom mestu po gledanosti u istoriji hrvatske kinematografije, a u bioskopima se reklamira kao „domaći” film pa se „domaći” šovinisti „puše” od besa. Niko više od lokalnih filmadžija u zemljama regiona ne može da kaže da je ulaganje u regionalne koprodukcije luksuz i bačen novac. Svih pet država koje su učestvovale u koproduciranju „Parade” vratile su uloženi novac i još zaradile. Na stranu cifre, prvo „Karaula” a zatim „Parada” pokazale su da su udruživanje i saradnja neophodni i da daju rezultate.

Na odjavnoj špici „Parade” naveli ste da konkursna komisija FCS-a za sufinansiranje domaćih igranih filmova nije podržala vaš film, ali UO FCS kasnije, ipak, jeste. Šta je UO FCS prepoznao u filmu, što komisija nije?

Odbijanje „Parade” je treća uzastopna negativna odluka komisija FCS-a o mojim projektima. Pre „Parade” scenario „Škartovi” je odbijen na dva konkursa, iako je bilo zatvoreno 50 odsto budžeta i potpisan ugovor s najvećim evropskim distributerom. To sam sportski podneo. Kada su ponovo odbili moj projekat, odlučio sam da se suprotstavim nameri grupe kolega, koji se smenjuju u komisijama i daju jedni drugima novac za filmove, da me eliminišu iz srpske kinematografije. Pozvao sam članove UO FCS-a i zamolio ih da pročitaju scenario „Parade”. Na sledećem sastanku izrazili su nevericu da je scenario odbijen i odlučili da dobijem sredstva, duplo manja nego što je dobila većina izabranih, ali i to mi je bilo dovoljno. Jednom ću snimiti „Škartove”, kao poslednji deo moje trilogije o Srbiji 90-ih, zajedno sa „Selima” i „Ranama”, i na odjavnoj špici naći će se imena članova te dve komisije koji su projekat odbili i pretvorili u „vetar” tri godine mog teškog rada. Mislim da je to fer.

Nedavno ste izjavili da je „Parada” vaš najbolji film? Zašto to smatrate? Kako danas gledate na „Lepa sela lepo gore” koji mnogi smatraju vašim najboljim filmom?

Skoro 600.000 ljudi u regionu gledalo je „Paradu” u bioskopima, dok je na jednom od tri najveća festivala, u Berlinu, dobila tri nagrade. Već 20 zemalja je kupilo film za distribuciju, samo dva meseca od svetske premijere. Svoje filmove ne gledam bar 15 godina od kada ih napravim. Nedavno sam slučajno naleteo na „Lepa sela” na RTS-u. Dosta sam bio zadovoljan, još se drži, čini mi se da je preživeo test vremena.

Pripremate novi film „Bodljikavo prase”. Dokle ste stigli s tim projektom?

Imam sedam koproducenata iz zemalja regiona, jugoistočne i zapadne Evrope. U toku je konkurisanje na njihove fondove. Potrajaće to. Uvek potraje duže nego što bih voleo. Ali, strpljenje je ključno.

Pisac Džulijan Barns vam je prodao autorska prava za „Bodljikavo prase” za jednu funtu. U čemu se ogleda vaše umetničko razumevanje?

Obojica delimo osećaj gađenja prema liberalnom kapitalizmu, ali i ambivalenciju prema socijalizmu koji je iznedrio i strašne stvari, ali i mnogo toga dobrog. Socijalizam je pobeđen, sahranjen bez preispitivanja njegovih pozitivnih tekovina. Ova kriza kapitalizma, izazvana pohlepom i terorom manjine, ponovo je otvorila mogućnost da se s potrebnom istorijskom distancom preispitaju mnoge stvari vezane za sistem u kome je živela skoro polovina čovečanstva.

Romanom „Bodljikavo prase” provejava nostalgija za socijalizmom. Osećate li je i vi?

U romanu je primarna ambivalencija prema vrednostima tranzicionog i socijalističkog društva. Niti Barns u romanu niti ja u scenariju ne zauzimamo stranu nostalgije za socijalizmom. Film će se baviti dvojicom ideoloških neprijatelja, bivšeg diktatora na optuženičkoj klupi i državnog tužioca, čoveka novog doba. Jedino što ih vezuje jeste ljubav prema davno preminuloj predsednikovoj ćerki, ljubavi iz detinjstva državnog tužioca, čiji je otac takođe bio deo nomenklature. I, kada razgrnemo sve slojeve velikih reči i ideja, dolazimo do suštine naših bića, vidimo da preostaju bazične ljudske emocije – ljubav i žaljenje.

Koliko je „Bodljikavo prase” vaša lična priča, o odnos umetnika i diktatora socijalizma, i problemima koje ste imali zbog „Lepih sela” i „Rana”?

Roman „Bodljikavo prase” je nastao početkom 90-ih i inspirisan je suđenjem Todoru Živkovu. Džulijan Barns je lik diktatora Stoje Petkanova kombinovao s još nekim liderima bivših socijalističkih zemalja. Moglo bi se čak reći da tu ima nešto i od našeg, ali ne Miloševića, već Tita. Da je poživeo još deceniju ili da je Berlinski zid pao ranije, verovatno bi i njega čekala slična sudbina.

Član ste Glavnog odbora SPS-a. U čemu se ogleda vaše angažovanje u stranci? U čemu podržavate plan SPS-a, a u čemu možda ne?

Slažemo se oko neophodnosti implementacije nove kulturne politike koja mora podjednako da vodi računa i o elitnoj i o „masovnoj” kulturi. Pod masovnom, ne mislim na jeftinu, laku zabavu, već na broj korisnika izloženih kulturi. Zato smatram da je važno napraviti mrežu obnovljenih domova kulture s bioskopom, knjižarom i galerijom. Već dve decenije putujem sa svojim filmovima po gradovima u unutrašnjosti i uvek se rastužim kada vidim kako su stotine hiljada ljudi odsečene od bilo kakvih kulturnih dešavanja i koliko se oni obraduju kada imaju prilike da vide film ili pozorišnu predstavu u svom mestu.

Šta bi trebalo da budu ciljevi rada narednog ministra kulture i temelji razvoja kulturne politike?

Ko god bude ministar, savetovao bih mu da pokuša da neke resore isključi iz njega, kao što je informisanje, i da u njega proba da uključi ekologiju i prostorno planiranje. Jer, na naš doživljaj sveta ne utiču samo pozorišne predstave, filmovi i knjige već i prostori u kojima živimo, u kojima učimo našu decu da razvijaju doživljaj lepog. Mi već dve decenije nagrđujemo sebe i svet oko sebe, u svakom pogledu, i etičkom i estetskom. Kultura je mnogo više od raspoređivanja skromnih budžetskih sredstava korisnicima. Niko ne treba da bude ministar ukoliko ne uspe da istera odluku vlade o povećanju budžeta za kulturu od jednog promila ukupnog budžeta godišnje, kako bismo za osam godina uspeli da se približimo razvijenim zemljama. To nije veliki namet i opterećenje za privredu a bilo bi važno svim ljudima u kulturi da znaju kako svake godine imamo malo više nego prethodne.

Govori se da su umetnici bliski strankama ili njihovi članovi kako bi lakše došli do para za projekte? Članstvo u stranci vama pomaže ili odmaže?

Na mojim premijerama političare ste slabo viđali. Za premijeru „Parade” su zvali iz raznih stranaka pa smo ih, redom, upućivali na blagajnu. Što se mog političkog aktivizma tiče, ovo možete i da proverite – u SPS sam ušao tek pošto su filmski centri iz pet država regiona finansijski podržali moj film. I ušao sam, ne zbog svog filma, već zbog želje da pomognem da što više ljudi u Srbiji može da gleda filmove svih nas. Meni, lično, ili kao filmskom umetniku, politika treba koliko i hemoroidi. Uraditi nešto za opšte dobro je kod nas postalo, koliko prezrena kategorija, toliko i – pod sumnjom. Činjenica da su jednog od pripadnika „zemunskog klana” zvali – Budala, jer je jedini među njima završio fakultet, vanredna je metafora sveta u kome živimo.

Podrška mladim snagama

Izuzmemo li vaše filmove i „Montevideo” za koji ste pisali scenario, postoji li neki domaći film u poslednje vreme za koji kažete da je dobar?

Poštujem pravilo da se ne izjašnjavam o radu svojih kolega. Ipak, prekršiću ga, i daću podršku mladim snagama – Mladenu Đorđeviću s „Porno bandom” i Maji Miloš s „Klipom”.