Изненађен због значаја и важности који ми је „Политика” дала, стављајући делове мојих изјава, додуше, сасвим истргнутих из контекста, на насловну страну, запитао сам се шта би могао да буде узрок напрасног интересовања најозбиљнијег српског дневника за политичко деловање оних који их, иначе, не интересују много, да не кажем нимало. Ово истичем, посебно због чињенице, да ни после две године нисам видео ниједан текст о томе како је председник Тадић, а он је, ваљда, нешто важнији од мене, мењао свој суд о Ивици Дачићу и Социјалистичкој партији, како и колико су се волели некада партијски другови Тадић и Коштуница, па данас размењују најтеже оптужбе, па чак и оне за убиство, не видех ни анализу о демократи са пешкиром Чедомиру Јовановићу и његовом односу према СПС-у, односу Антића и Мрке према зликовцима који су им изручили Слободана, а с којима данас заједно владају и пљачкају Београд и Србију.

Ипак, нећу више ни реч да напишем о њима, сем о томе ко је и зашто организовао целу кампању против СНС-а.

Одговараћу за оно што сам изговорио и говорићу о сопственој недоследности, коју је на тако бруталан начин покушала да ми припише новинарка „Политике”. Наиме, по разлазу у СРС-у, јасно сам рекао да ниједну лошу реч о својим дојучерашњим партијским друговима нећу рећи и тако сам се заиста и понашао. Трпео сам, у међувремену, што „Политика” није приметила, најтеже могуће увреде, од клетви, бесмислених оптужби да сам амерички, британски, па и хрватски шпијун, а ово последње истичем због чињенице да су сви они који су то изговарали знали да је цела фамилија Вучић у прошлом рату побијена баш од стране усташа, да ми отац никада свог оца није упознао, те да су куће Вучића у последњем рату баш Хрвати спалили, па сам и поред свега тога, ћутао. Готово да ништа нисам одговарао, пре свега, због чињенице што сам поштовао хлеб који сам дуго јео и људе са којима сам радио заједно. Међутим, када смо сазнали за могућност убиства Николића ствари су се, ваљда је то разумљиво, промениле. Не, утолико што ћу данас да критикујем било шта из нашег некадашњег и заједничког рада, осим можда свог, већ због тога што ми је људска обавеза да штитим пријатеља, али и да отерам страх који постоји код бројних чланова и симпатизера Српске напредне странке од оних који су спремни и најмонструознија дела да чине. Узгред, и даље, од мене нисте чули, ама баш ништа о ономе што је Шешељ некада радио.

На крају, поставља се питање, а зашто оваква кампања и против СНС-а и против мене као заменика председника странке? Па, за то постоје два разлога. Један је јасан и јаван, а други је скривен и препознао сам га само ја. Дакле, ДС не може да поднесе чињеницу да има пуну контролу над свим медијима, све изворе финансирања, а да не може да пронађе истраживање и истраживача јавног мњења по којима би били испред напредњака. То показује и последње стварно истраживање једине реномиране агенције у Београду, чији резултати, разуме се, никада неће бити објављени, јер не постоји нико ко то у Србији сме да учини. Други разлог је плод моје људске грешке, јер сам пред неким људима из ДС-а случајно поменуо да бих се можда кандидовао на већинским изборима за градоначелника Београда и покушао да победим садашњег градоначелника. То ми је, очигледно, највећа грешка, јер нико у овој земљи не сме да помисли да се кандидује, а камоли да победи маркетинг чувара голубова, лажне старатеље измучених паса и све друге који нису криви за све што се у Србији збива, већ смо криви ми у опозицији.

Такође, иако знам да је на страни ДС, хвала Милану Николићу што није, а било му је недвосмислено понуђено, желео да вербално пуца у мој и потиљак других напредњака.  

Алал вера „Политика”.

Александар Вучић

Одговор на писмо Александра Вучића „Политика” објављује у сутрашњем броју