После пуне четири године од усвајања Устава изгледа да су му шансе да „доживи” још толико у неизмењеном облику – све мање. Највиши правни акт се није сасвим „примио” у Србији, или му поједини политички актери и делови стручне јавности то не дозвољавају, тражећи његову промену практично од дана проглашења у Народној скупштини Србије на Митровдан, 8. новембра 2006. године. Најсвежији и сасвим конкретни захтеви за интервенције на Уставу стижу од Г17 плус, чланице владајуће коалиције и водеће странке у Уједињеним регионима Србије, чији лидер Млађан Динкић каже да „постоји озбиљна мана у садашњем уставу која ће, уколико не буде промењена, проузроковати још веће раслојавање на богате и сиромашне”.

Да овај устав није добар сматра и професор Стеван Лилић, председник удружења Правници за демократију, који истиче да што пре треба ући у уставну реформу, али, како додаје, „морамо увек бити обазриви да то не буде само реализација ужег политичког страначког интереса, него да и Србија добије дивиденду”, односно да то буде у општем интересу Србије.

„Крајњи исход треба да буде нов устав, али не мора се толико журити. Преко неке врсте практичне солуције (рецимо, кроз уставне законе, кроз одлуке парламента, кроз одлуке Уставног суда) може да се изгради један уставни систем који би почивао у основи на демократским принципима”, наводи проф. Лилић.

Из визуре политичког аналитичара Ђорђа Вукадиновића, уредника часописа „Нова српска политичка мисао”, ово је једна „потпуно извитоперена ситуација, где сваки политичар и странка, када им нешто смета, кажу ’хајде да променимо устав’, уместо да покушају да у постојећим оквирима налазе најоптималнија решења”.

„Не сматрам да је то неко свето писмо, неко сјајно и савршено дело, и не кажем да се у догледној перспективи не би могло размишљати о његовој промени или амандманској допуни, али Србија у овом тренутку има много већих и важнијих мана и проблема, него што је то Устав. Устав, који је мањкав и доста проблематичан и у стручно-техничком и у политичком смислу, далеко је бољи и савршенији од наше политичке стварности, а поготово партијске”, истиче Вукадиновић.

Почетком августа лидер СПО-а Вук Драшковић рекао је да је „промена Устава неизбежна ако мислимо да скинемо ланце Србији”. Либерално-демократска партија била је од старта против овог устава, а да је потребан потпуно нов текст истичу и представници Лиге социјалдемократа Војводине. На потребу промене одређених одредби Устава указивале су и неке странке мањина и поједини стручњаци за уставно право, па се намеће питање да ли је овај устав заиста толико лош када га већ толико оспоравају, нарочито у последњих годину дана, или је посреди нешто друго. Поготово с обзиром на чињеницу да водеће партије власти и опозиције врло опрезно говоре о питању промене Устава или му се потпуно противе у овом тренутку.

Наводећи проблеме тзв. Коштуничиног устава, проф. Лилић истиче да он има проблем са својим политичким легитимитетом. Овај устав је, како објашњава, устав континуитета с Милошевићевим Уставом из 1990. године, а тај устав је обезбедио континуитет с претходним социјалистичком системом, иако су њиме прокламовани демократски принципи (као што је подела власти, вишепартијски систем, независно судство...).

Он указује да Устав из 2006. има и проблем правне и процедуралне природе, јер је донет на основу ревизионих клаузула претходног устава, а његов важан недостатак је и у томе што га је као целог предложила влада – па је он октроисан, односно, Устав који је извршна власт наметнула грађанима Србије.

Поред наведеног, према његовим речима, овај устав има структуралних проблема, због којих, као правни документ који треба да обезбеди стабилност и развој Србије и стабилност и развој институција Србије, није био успешан. Уз то, како додаје, постоје „страховите дискрепанце и асиметрије” када је реч о територијалном устројству, па се нпр. каже да Косово има суштинску аутономију а, рецимо, Војводина то нема. „Или, говори се о економском регионалном развоју али нигде немамо регионе”, истиче проф. Лилић.

Прихватајући да овај устав има мањкавости (од „закивања” броја посланика до одређивања обавезног процента средстава из републичког буџета за Војводину или клаузуле која омогућује бланко оставке...), настале и као плод брзине доношења Устава и политичкoг компромиса (који је понекад био помало и труо) између ДСС-а, ДС-а и тадашњих радикала, Ђорђе Вукадиновић истиче да то ипак не може објаснити, а поготово не оправдати толике захтеве за његовом изменом које слушамо у последње време.

„То може бити у најбољем случају само изговор за оне који заправо из неких својих личних и политичких разлога и интереса желе његову промену”, истиче он, оцењујући да они који сада највише потенцирају његову промену, то не чине толико због његовог садржаја без обзира шта наводили као разлог, него због онога што многима највише смета у овом тренутку – његове преамбуле према у којој се третира Косово као неотуђиви део Србије.

Биљана Баковић

-----------------------------------------------------------

Процедура за промену

Предлог за промену устава може поднети најмање једна трећина од укупног броја народних посланика, председник Републике, влада и најмање 150.000 бирача. Народна скупштина усваја акт о промени устава двотрећинском већином од укупног броја народних посланика и може одлучити да га и грађани потврде на републичком референдуму.

Народна скупштина је дужна да акт о промени устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена устава односи на преамбулу устава, начела устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену устава. Промена устава је усвојена ако је за промену на референдуму гласала већина изашлих бирача.