Партијска сигурна лука

Странке се пет одсто баве проблемима грађана, а остатак чини јачање моћи својих странака, запошљавање партијских сарадника, отимање из јавних предузећа, корупција… рекла је Весна Пешић која је у Скупштину Србије ушла на листи Либерално-демократске странке а сада је самостални посланик. Ова критика странака потврђује уверење јавности да оне имају велику моћ и новац, а утисак се појачава јер је Пешићева била члан малих странака и великих коалиција. Њен став је – критика партијске моћи, односно бављење политиком ради личне користи.

Потпредседник СПС-а Душан Бајатовић као да одговара на ову критику, поготово став да политички рад не треба да донесе личну корист. Он каже да „Ако политичари не треба да буду у јавним предузећима, управним и надзорним одборима и неким другим телима, ко ће се уопште бавити политиком и ко ће учествовати у страначком раду.”

Да ли су странке у Србији моћне и богате? Да ли чланови у њима раде само због користи или ту ипак има ентузијазма?

Милош Ђајић из Центра модерних вештина мисли да странке нису богате већ појединци који на основу страначког утицаја имају моћ. „Да су странке моћне и богате то не стоји. Појединци су моћни и богати.” Он каже и да код нас странке нису стваране као идеолошке, већ у одређеним околностима као организације чији је основни циљ био да се супротставе режиму. „Али, идеологија се враћа у странке и многи ће из идеолошких разлога бити у њима.”

Миодраг Радојевић, истраживач сарадник из Института за политичке студије, мисли другачије. „Партије се у демократским системима обуздавају законима и цивилно друштво има увид у њихов рад. У Србији у последње две деценије партије подсећају на олигархијске машине. Сувише су моћне, а енергију концентришу на унутрашње чарке. Та моћ се протеже на све сегменте друштва и део друштва је запањен тиме. Расплет би могао бити да у наредних неколико година нове политичке организације и покрети буду антипод овима.”

Када је у питању новац, Радојевић објашњава да је проблем у томе што су партије градиле коруптивни систем и њихови чланови очекују материјалну добит. „Да бисте добили посао или кредит потребне су партијске везе. У страначким системима је мали бој професионалних политичара, па се остали намирују преко веза. То ће се променити када добијемо професионалну бирократију. Када се посао у државној служби буде добијао без партијске књижице то ће бити знак да се Србија променила. На западу опада број чланова странака а код нас расте из поменутих разлога. На западу се успешни људи баве политиком дајући тако пример, а код нас је то ретко. Потребно је променити менталитет и ојачати институције што ће бити брана странкама да се тако понашају. Оне сада само размишљају како ће опстати на власти. Када се ограничимо на неколико странака биће боље.” 

Дијана Вукомановић, потпредседник СПС-а, каже да многи симпатизери и волонтери раде у партији без пара. „У СПС-у су запослени људи у стручној служби захваљујући својим способностима и они су плаћени за пуно радно време. У партију су дошли и људи који су у њу уложили свој професионални интегритет. Али, мали број људи може да буде запослен. И у Америци је нагласак на волунтаризму, јер партије имају мало пара на располагању. Другачије је када желите озбиљну структуру.”

„У Србији су партије у проблему јер је за одржавање система потребно много новца. У СПС-у људи раде бесплатно и не жале се. Партија се и не може ојачати ако су људи уз тебе због хонорара. Стратешки наше усмерење није да плаћамо јер на дужи рок то није добро”, објашњава Дијана Вукомановић.

Владимир Гоати, директор Транспарентност Србија, сматра да изјаве Весне Пешић и Бајатовића „нису превише далеко”. „И тих пет одсто се бави грађанима ради одржавања власти. Морате да држите власт у колективној акцији јер је истинских верника мало, и са њима се не могу организовати избори. Већина су каријеристи. Било да је реч о партији или штрајкачима сви добијају, а свако мисли да је неважан, и зато нико не дође на протест. Зато странке стимулишу вође акција.”

Гоати каже да странке не треба идеализовати. „Оне су организације за експлоатацију власти и тако их треба схватити. Боре се за циљеве али нема акције без колективне акције.”

Да код нас партије имају јак утицај потврђује и податак да је у Србији између осам и десет одсто грађана у странкама. Гоати каже: „Ако Србија буде економски напредовала и буде мирније, број чланова партија ће се свести на један до два одсто као што је у ЕУ. У Немачкој, Ирској и Аустрији је око три одсто грађана у странкама. Политичким странкама не треба велико чланство, јер некада су се лепиле плакате а сада све то иде преко телевизије. И држава све издашније даје паре странкама и оне постају полудржавне институције, па су зато незаинтересоване за чланство. И код нас партије по новом закону добијају више новца. Финансирање партија је увела Западна Немачка средином педесетих година, јер је Источна Немачка помагала партије у Западној које су се залагале за комунизам и социјализам. Велика Британија, Швајцарска и Холандија не финансирају странке.”

У овом тренутку у Србији партије свакако јесу сигурна лука за своје чланове. Ако они и немају непосредну новчану корист, њихова посредна добит је велика јер им омогућава лакше решавање многих свакодневних проблема које непартијци савладавају или корупцијом или стрпљењем.