На до сада највећем поступку пред судом у Хагу, који је трајао 425 дана, трибунал је изрекао и до сада највише казне за злочин у Сребреници – на доживотну затворску казну осуђени су официри Војске Републике Српске Вујадин Поповић и Љубиша Беара. Судско веће прогласило је још петорицу припадника те војске одговорним за злочин у Сребреници у лето 1995. године и потврдило да је почињен геноцид.

Судије су оцениле да су„размере и природа операције убијања, са огромним бројем убистава, систематски и организовани начин на који је убијање спроведено, циљани и беспоштедни прогон жртава и јасна намера да се елиминише сваки муслимански мушкарац који је заробљен или се предао доказују, ван сваке сумње, да је то био геноцид”.

Иако је пресуда донета у првом степену и није коначна, директор Канцеларије Националног савета за сарадњу с Хашким судом Душан Игњатовић је рекао„да су и Међународни суд правде и трибунал заузели становиште да се у Сребреници у јулу 1995. године догодио геноцид над бошњачким становништвом и без обзира да ли се та правна квалификација неком свиђа или не, биће веома тешко да се она измени”.

О последицама ове пресуде за односе на простору некадашње Југославије, помирењу у региону и суочавању с прошлошћу разговарамо с бившим министром спољних послова СР Југославије Владиславом Јовановићем и директором Грађанских иницијатива Миљенком Деретом.

Политика: Према квалификацији пресуде, у Сребреници је почињен геноцид. Може ли ова пресуда имати евентуалне непријатне реперкусије по Србију?

Јовановић: У овој пресуди језаузет чвршћи став него у случају генерала Крстића по питању геноцида. Тамо је један члан судског већа издвојио став, изјаснивши се да није било геноцида. Подсећам на нашу декларацију у парламенту о Сребреници која је била ветар у леђа Трибуналу и можда утицала на неке који нису били сасвим убеђени.

Политика: На кога мислите?

Јовановић: На чланове судског веће. Ако је неки члан и имао отпор тој квалификацији, као што имају многи у свету, после чињенице да је матична држава Србија стала иза Хашког трибунала и макар индиректно подржала ту квалификацију о геноциду, тај отпор је нестао.

Дерета: Не мислим да се ту ради о учвршћивању става, већ о утврђивању нових чињеница. На суђењу је презентовано десетине хиљада страница доказног материјала током три године и то је учврстило веће да је почињен геноцид. Не мислим, такође, да на судије Хашког трибунала утиче декларација наше скупштине. Она не утиче на нашу јавност, а камоли на трибунал. Такође, та декларација номинално не признаје да се догодио геноцид.

Јовановић: Али признаје индиректно.

Дерета: Занимљиво је да после сваке пресуде о њима разговарамо као да су оне резултат нечије добре воље, неког притиска, а не полазимо од претпоставке да је то прави и независан суд. Нисам склон да тумачим пресуде, већ зашто се то догодило. Нама је иначе тешко да разумемо да је геноцид у Сребреници питање Европе, а не само Србије, Босне или Балкана. Он се догодио наочиглед и уз присуство Европе.

Јовановић: Добро сте рекли, то је један од најважнијих догађаја на европском тлу. Али, историје ради, тамо су претходили догађаји који се такође могу сматрати злочином против мира, ако не највећим ратним злочином. Рецимо, начин на који је ЕЗ ликвидирала СФРЈ против воље већине њеног становништва, само да би земље запада које су признале сецесионистичке републике биле заштићене критика да су признале сецесију. То је био злочин против међународног права. Затим, агресија НАТО на Југославију је злочин против мира и човечности, из кога извиру сви други злочини. Та два догађаја нису потресли Европу нимало.

Дерета: Мислим да су то неупоредиви догађаји у много чему. Чини ми се да, кад год дођемо до деликатног питања одговорности за Сребреницу, ми смо склони да га ескивирамо тиме што ћемо се позивати на неправде учињене Србији, на кршење међународног права, све избегавајући тему одговорности у Сребреници. Неупоредиво је убијање и протеривање становништва с било чим другим. Јасан знак из ове пресуде је да Европа и свет неће одустати од питања одговорности за Сребреницу, да је то преломна тачка и да се наше одлагање хапшења Младића више неће толерисати јер то заиста постаје трагикомично.

Јовановић: Ако постоји одлагање. Наша страна тврди да не постоји.

Дерета: Сада време показује да ми не можемо, а ја бих рекао да нећемо, да ухапсимо Младића. Ми смо спремни да жртвујемо младе војнике да бисмо сачували један мит, једно поремећено поимање свести о историји. Аустралија је за два месеца успела да нађе Капетана Драгана, који је ко за какав професионални скривач и војник.

Јовановић: Ескапизам који сте поменули делимично стоји. Али он је пре последица једне асиметричне одговорности и кривице који жели да се припише српском народу од почетка југословенске кризе па до данас и то се чини у пројекту који је врло студиозан и у који се уклапа Хашки трибунал.

Политика: После ове пресуде сребреничке мајке су биле незадовољне, сматрајући да су казне преблаге, док су представници РС констатовали другачије: да је то политички суд, суд неправде. Да ли је овом пресудом правда задовољена и може ли се у случају Сребренице уопште говорити о задовољењу правде?

Јовановић: Ја разумем реакцију сребреничких мајки која је људска, морална и исправна. Нимало не умањујем тај ужасни и неопростиви масакр који ће трајно да буде срамота за све нас Србе.

Политика: Зашто је делу интелектуалне и политичке јавности тешко да изговори реч геноцид?

Јовановић: Ја бих прихватио да то буде геноцид када би ме неко уверио да је намера о уништењу бошњачког народа утврђена. Ја не искључујем да је у главама неких појединаца и таква намера постојала. Да је негде нађено, у неком документу, или пресретнутим документима, да се планира уништење или смањење бошњачког народа, као део пројектоване политике, могли бисмо да говоримо о геноциду. Али, ја тај документ нигде нисам видео.

Дерета: Документа постоји у овим пресудама, где се говори о убиствима и присилном пресељењу жена и деце. Значи, чишћењу територије. То је део дефиниције геноцида и ја немам никакву дилему. Ако је неко имао дилему, после ове пресуде…

Јовановић: Али, догодило се етничко чишћење Срба у Хрватској. Око 400.000 људи су отишли током грађанског рата, а нико то не квалификује као геноцид. Преко тога се на западу прелази као преко не тако важне чињенице. Пасионираност на западу за случај Сребренице је несразмеран с равнодушношћу који прате неке друге случајеве геноцида, иако ни то није утврђено, као у случају Срба из Хрватске.Код српског народа се зато ствара осећај неправичности у третману и одговорности за злочине. Тај жеља са запада да се асиметрија по сваку цену наметне и да српска јавност то прихвати, изазива подсвесни и латентни отпор.

Процес измирења у региону и закопавање ратних секира, која је најважнија ствар, подразумева и ревизију те асиметричности.

Политика: Да ли мислите да ова пресуда заиста може убрзати процес помирења у региону?

Јовановић: Пут ка помирењу би био најбољи када би се претходно договорили Србија и Хрватска и три народа у Босни да се у парламентима донесу декларације којима ће се осудити злочини над другим народима. Не да би се постигла равнотежа у почињеним злочинима, али да би се створила психолошка основа за окретање ка будућности. Овако се стално једна страна држао на нишану и њој приписују највећи грехови.

Дерета: Jако je тешко мењати психологију жртве. А БиХ јесте доживљена као највећа жртва ових ратова и јесте била највећа жртва. Помирење по мени значи живети с прошлошћу која нам се догодила, а Сребреница је постала део нашег заједничког искуства и наше историје. Помирење значи живети с таквим наслеђем. И ми као друштво морамо да се припремимо и да функционишемо с таквим наслеђем. Нажалост, имамо примере у историји да су се народи налазили у сличној ситуацији и прилагодили своје образовне системе, начин живота и систем вредности тој прошлости, у којој су се срамно понели у једном тренутку и на томе градили модерно друштво, модерну политику и односе са суседима.Имам заиста утисак да се понашамо детињасто у вери о некој апсолутној правди, једнакој за све. Тај детињасти, али опасан приступ историји видим у речи коју сте употребили, а то је освета. Једна од најстрашнијих реченица у контексту Сребренице јесте оно што је изговорио Младић: „Ево нам прилика да се осветимо Турцима”. То је толико далеко од реалности…

Јовановић: …То је болесно…

Дерета: …Тако је. Дакле, ви имате једног болесног човека који се свети Турцима за не знам зашта. За 500 година што смо живели под њима веома послушно. Истовремено нам то говори да је наш однос према окружењу део неког нашег уверења, а то постоји у оном што сте говорили о распаду Југославије, да се ми светимо другима зато што не желе да живе с нама у Југославији. Ајде, кад нећете с нама, е сад ћете да видите. Сада је тренутак да вам се осветимо.

Политика: Колико сам схватио, ви сматрате да ова пресуда не може убрзати процес помирења, бар што се нас тиче?

Дерета: Мислим да се процес помирења одвија врло добро и мислим да ће после ове пресуде и БиХ и Хрватска умирити своје страсти. То, нажалост, неће допринети да и ми на другачији начин гледамо одговорност људи који су то починили јер за мене би било логично да се из Хага затраже тих двадесетине хиљада страница и да се учине доступне нашој јавности. Јер, ми о томе не знамо скоро ништа. Рецимо, постоји у пресуди позивање на документ који је потписао Караџић, тако да би предочавање таквог документа нашој јавности помогло да разумемо шта се тамо догодило.

Политика: Господине Дерета, Ви тај документ нисте видели?

Дерета: Нисам, али је доступан. Не мислим, иначе, да је ико био довољно глуп да то стави на папир, да напише – моја је намера да уништим један народ.

Јовановић: Алибез тога не можете да утврдите да је постојала геноцидна намера. Мора да буде непобитно утврђено, а не приближно или паушално.

Дерета: Ту се користи други језик: Хајде да очистимо ту територију, хајде да дефинитивно решимо тај проблем.

Политика: Ако су последице пресуде по Србију да се она додатно притисне како би ухапсила Младића, какве последице могу бити по Републику Српску и односе у Босни?

Јовановић: Америка изводи главни идејни пројекат будуће слике Балкана, док су НАТО и ЕУ саизвршиоци. Она врши потезе према нама у више праваца, а један је константни напор у Босни да се РС одрекне дела својих дејтонских прерогатива и да прихвати одређени степен унитаризације и централизације. Оваква пресуда, заједно с нашом декларацијом, истањује морални положај РС у тим преговорима и отежава им борбу да сачувају своје дејтонске позиције.

Дерета: Ја не мислим да иза свега тога постоји неки осмишљени план о томе како привести Балкан у једну слику која је у геополитичком интересу Америке, па се сада вуку разни потези, укључујући и формулације у Хашком суду. То би био до те мере разрађен план, који би морао да иза себе има једну намеру, која, истина, леже на наш менталитет, а то је да ова територија има изузетан значај у геополитичким односима. А наш значај није толики.

Александар Апостоловски