Када су се средином овог месеца у Београду састали министри спољних послова Србије, Турске и Босне и Херцеговине, Вук Јеремић, Ахмет Давутоглу и Свен Алкалај, четврти пут за четири месеца, многи су се запитали шта се крије иза учесталих сусрета тројице колега. Крајем октобра прошле године у Београду је боравио и председник Турске АбдулахГул. После разговора са домаћином, председником Србије Борисом Тадићем, двојица државника су констатовала да две земље имају „најбољеодносеудосадашњојисторији”, као и да су они достиглинивостратешкогпартнерства. Да ли је заиста Турска на западном Балкану присутна више него што се то могло очекивати?

Према речима Дарка Танасковића, бившег амбасадора Србије у Турској, није пресудан квантитет, већ квалитет турског присуства на Балкану, односно, шта су његови мотиви, услови и облици. „Турско привредно, комуникацијско, па и културно ангажовање у нашем региону, укључујући Србију, свакако је добродошло и пожељно. Турска је снажна и динамична држава, чијој економији глобална криза није нанела превелику штету”, каже Танасковић за „Политику”.

Он истиче да су битни модалитети те сарадње те да они не би требало да претпостављају или подразумевају у перспективи постизање неких политичких аранжмана који нису у интересу балканских држава, односно Србије, а и српског народа у целини.

За Владимира Павићевића, предавача на Факултету политичких наука, такође се не поставља питање оправданости турског присуства на Балкану јер је и сама део тог географског простора него се поставља питање видова тог присуства. „Сузбијати присуство Турске на Балкану значи игнорисати реалност и препустити се митском схватању спољне политике. Балкану је потребна стабилна, демократска Турска, спремна на мултилатералну сарадњу у циљу убрзања евроатлантских интеграција у региону. Таквом присуству Турске нема се шта замерити”, сматра Павићевић.

На питање како се могу тумачити речи званичника Србије да је Турска стратешки партнер Србије, Танасковић каже да ако коришћење атрибута „стратешки“ подразумева далекосежну визију будућности Србије и региона Балкана којој односи с Турском треба конструктивно да допринесу, онда је то нешто добро, јер је нашој спољној, а и укупној политици неретко недостајала управо димензија стратегијског и антиципативног сагледавања и промишљања.

Павићевић није уверен да се квалификацијом „стратешки партнери” могу описати односи између Турске и Србије.

„То, наравно, не значи да ове две државе не могу да ураде много једна за другу. Међутим, тренутно је то једна запуштена билатерала, која трпи због генералног занемаривања регионалне дипломатије, па зато и искаче из колосека на овако неочекиване начине”, каже он.

Према Танасковићевим речима, муслимани Србије, а посебно Бошњаци, традиционално у Турској виде своју исходишну духовну и културну матицу за коју су историјски и емотивно везани. „И кад гледају ка Сарајеву, на даљем хоризонту им се приказује Истанбул. Ако им је Србија грађански, а БиХ национални, Турска им је духовни, метафизички завичај. Турска је, са своје стране, такође ’нежна‘ према балканским муслиманима. У њој живи више милиона људи пореклом са Балкана, а турска политика се радо користи аргументом њиховог постојања за исказивање посебне бриге, па, наводно, и одговорности за збивања у овом делу Европе”, истиче Танасковић.

Он је уверен да Турска не може да дестабилизује политичке прилике у Санџаку јер су, како каже, за стабилност сваког дела Србије одговорни првенствено грађани Србије и држава Србија који морају да се понашају у складу са истинским државно-националним потребама.

„Страни фактори могу, евентуално, искористити пукотине створене у друштвеном и политичком ткиву Србије, ’помажући‘ да се проблеми реше на начин који одговара њиховим плановима. То важи и за Турску”, објашњава Танасковић.

Однос Турске према муслиманима у Србији Павићевића подсећа на однос Србије према Русији и није лишен емотивне компоненте. „Она може да иде наруку охрабривању неоотоманске дипломатије коју би спроводила Турска и то у смислу ’меке‘  моћи. Ова земља са напором већ читав век покушава да помири своје историјско наслеђе са потребом за модернизацијом и демократизацијом. Ако нико други, Србија би требала добро да разуме дубину тог изазова”, сматра Павићевић.

Бојазан да би Турска могла дестабилизовати Санџак је, како каже, претерана. Она је једна од кључних карика Северноатлантског пакта и кандидат за чланство у Европској унији и зато приписивати јој самосталне империјалне амбиције више је у духу дипломатије деветнаестог века.

На питање да ли Турска преко Србије жели утицати на босанске Србе како би „смекшали“ свој став, Танасковић каже да оваква очекивања нису искључена.

„Србија не ’смекшава‘ према БиХ само због Турске већ и због притиска Запада да се од Босне направи функционална држава са јасно одређеним институцијама и ефикасном структуром уместо фрагментиране државе са десетинама кантоналних влада. Парадоксално, Србија ситуацију у БиХ може да побољша само уколико и сама престане да изиграва ’резервну отаџбину‘ за Србе ван Србије”, сматра Павићевић.