Огорчена сам оптужбом да радим по налогу политичара. Нисам, нити сам икада била, члан неке странке. Никада нисам учествовала у политичким „комбинаторикама”, нити сам се у свом раду сврставала на страну „ових” или „оних”.

Текст о наследству Ненада Богдановића нисам писала по нечијем налогу, већ на основу информација којима сам располагала и у уобичајеном договору са уредницима. Прича о заоставштини градоначелника Београда појавила се у судским и новинарским круговима месец дана пре објављивања текста у „Политици”. Руководећи се искључиво професионалним принципима, почела сам да се интересујем за њу, а у договору са уредником Озреном Милановићем и главном уредницом Љиљаном Смајловић покушала сам да дођем до докумената који би поткрепили оно о чему се говорило у пола гласа.

Али, како је време одмицало – а моја жеља да истражим причу постајала већа – тако се све више људи, који су могли да дају информације, повлачило. Наравно, као и много пута до тада, било је и оних који су ми помогли. Од саговорника који ме никада нису довели у заблуду добила сам информацију о заоставштини Ненада Богдановића, која је касније и објављена. Међутим, док сам радила на прикупљању података, дневни листови „Правда” и „Курир” објавили су неке од података и тек тада, када је прича изашла у јавност, објављен је текст у „Политици” са подацима из суда и навођењем суме из заоставштине којом се jaвно лицитирало. Нисам тврдила да заоставштина Ненада Богдановића износи 20 или 25 милиона евра.

Кажу да сам објавила да сам била у судници на расправи. Никад то нисам написала, нити тврдила. У „Политици” је објављено само да је оставинском рочишту присуствовао „један новинар”. И јесте.

Своје изворе – како новинари помало рогобатно називају поверљиве саговорнике – нећу открити и тиме прекршити једно од основних правила новинарства. Исто као што поверљиве саговорнике нисам злоупотребила ни када су ме упознали са подацима који су формално носили ознаку државне тајне – као што су адресе на којима се у Београду скривао хашки оптуженик Ратко Младић, или податке о осумњиченим терористима из Санџака.

То што је на папирима поменутих докумената писало „државна тајна” није разлог да јавност не буде обавештена о чињеницама које је занимају – што је, без обзира на све претње и застрашивања, основни посао новинара.

И те текстове, као и онај о заоставштини Ненада Богдановића, потписала сам пуним именом и презименом, не сврставајући се на страну „ових” или „оних”.

Тако ћу радити и убудуће, на жалост оних који би да буду цензори.