Pošto mi je poslao privatno pismo u kojem me je uslovno rečeno „abolirao od odgovornosti” za svoje propuste, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je uz pomoć sebi bliskih novina ovo pismo učinio javnim. Zato i reagujem na izjave njegovog zamenika Milana Krkobabića u prekjučerašnjem intervjuu „Politici”.

S Milanom Krkobabićem je teško polemisati o stručnim stvarima jer on o tome jednostavno ništa ne zna. Nemam nameru da ga edukujem, s nekima u tom okruženju to sam već učinio, ali bez većeg rezultata.

Zato ćemo prvo o Guči, zbog ružnog konteksta u kojem je pomenuta, ne baš inteligentno, ali dovoljno asocijativno.

Guču vode sposobni ljudi koji su svoj projekat svetski afirmisali, koji svake godine dovedu u svoje malo mesto nekoliko stotina hiljada ljudi, koji su, da bi to postigli i od Guče stvorili brend, radili danonoćno, promenivši nabolje čak i reljef svog kraja.

Dakle, Guča nije za potkusurivanje, za sprdnju, ona je za apsolutno poštovanje i zato kada je o Guči reč kapa dole.

Sada i o onome što najviše boli pismopisce i člankopisce poslednjih dana – „Gazela” i njena sudbina.

Odakle nervoza pa i neobuzdanost u gradskom vrhu na tu temu?

Strah od bliske sutrašnjice, tipično za političare: šta će biti ako bude.

Dalje: neizvesnost i strah on nepoznavanja stvari, od sopstvenog neznanja.

Cilj je lako providan – pronaći alibi za svoje nečinjenje, dobro bi došao i neki krivac usput, samo da se ne talasa.

U jednom su u pravu – trebalo je o problemu misliti ranije, na vreme, trebalo je raditi a ne pričati, trebalo je pre godinu-dve stvoriti uslove za poslove na „Gazeli”, pronaći rešenje za nehigijensko naselje kraj mosta itd.

Trebalo je uraditi odavno ono što je urađeno ovih dana i ne bi bilo ni straha, ni nervoze, ni gomile serviranih poluistina u javnosti koji mnogi iz medija, nažalost, papagajski ponavljaju ne udubljujući se u suštinu stvari.

Mnogo toga ne zavisi od nas, ni od gradskih ni od republičkih vlasti, ima naravno i mnogo teškoća i one su zajedničke i zajedno ih moramo rešavati.

Ono što nam je u velikim poslovima koji nam predstoje i koji su u toku neophodno je elementarno zajedništvo. To nije patetična fraza jer nikome od nas Beograd i Srbija ne pripadaju ni manje ni više.

Što se „Gazele” tiče, ponoviću ko zna po koji put ako još ima onih koji nisu pročitali i čuli: kada kreditori iz inostranstva daju saglasnost procenivši da li je na odgovarajući način rešeno pitanje nehigijenskog naselja kraj mosta, sledi hitno potpisivanje ugovora i počinju radovi koji u prvoj fazi, do sredine iduće godine, neće ometati saobraćaj i tada, kada radnici budu izašli na kolovoz, saobraćaj se neće prekidati, a planirane su i neke pomoćne varijante da se saobraćaj normalno odvija.

O povremeno pominjanim problemima sa obilaznicom, kružnim putem itd., o tome nekom drugom prilikom jer ionako su u ovom slučaju servirani uzgred, kao salata uz glavno jelo.