Пошто ми је послао приватно писмо у којем ме је условно речено „аболирао од одговорности” за своје пропусте, градоначелник Београда Драган Ђилас је уз помоћ себи блиских новина ово писмо учинио јавним. Зато и реагујем на изјаве његовог заменика Милана Кркобабића у прекјучерашњем интервјуу „Политици”.

С Миланом Кркобабићем је тешко полемисати о стручним стварима јер он о томе једноставно ништа не зна. Немам намеру да га едукујем, с некима у том окружењу то сам већ учинио, али без већег резултата.

Зато ћемо прво о Гучи, због ружног контекста у којем је поменута, не баш интелигентно, али довољно асоцијативно.

Гучу воде способни људи који су свој пројекат светски афирмисали, који сваке године доведу у своје мало место неколико стотина хиљада људи, који су, да би то постигли и од Гуче створили бренд, радили даноноћно, променивши набоље чак и рељеф свог краја.

Дакле, Гуча није за поткусуривање, за спрдњу, она је за апсолутно поштовање и зато када је о Гучи реч капа доле.

Сада и о ономе што највише боли писмописце и чланкописце последњих дана – „Газела” и њена судбина.

Одакле нервоза па и необузданост у градском врху на ту тему?

Страх од блиске сутрашњице, типично за политичаре: шта ће бити ако буде.

Даље: неизвесност и страх он непознавања ствари, од сопственог незнања.

Циљ је лако провидан – пронаћи алиби за своје нечињење, добро би дошао и неки кривац успут, само да се не таласа.

У једном су у праву – требало је о проблему мислити раније, на време, требало је радити а не причати, требало је пре годину-две створити услове за послове на „Газели”, пронаћи решење за нехигијенско насеље крај моста итд.

Требало је урадити одавно оно што је урађено ових дана и не би било ни страха, ни нервозе, ни гомиле сервираних полуистина у јавности који многи из медија, нажалост, папагајски понављају не удубљујући се у суштину ствари.

Много тога не зависи од нас, ни од градских ни од републичких власти, има наравно и много тешкоћа и оне су заједничке и заједно их морамо решавати.

Оно што нам је у великим пословима који нам предстоје и који су у току неопходно је елементарно заједништво. То није патетична фраза јер никоме од нас Београд и Србија не припадају ни мање ни више.

Што се „Газеле” тиче, поновићу ко зна по који пут ако још има оних који нису прочитали и чули: када кредитори из иностранства дају сагласност проценивши да ли је на одговарајући начин решено питање нехигијенског насеља крај моста, следи хитно потписивање уговора и почињу радови који у првој фази, до средине идуће године, неће ометати саобраћај и тада, када радници буду изашли на коловоз, саобраћај се неће прекидати, а планиране су и неке помоћне варијанте да се саобраћај нормално одвија.

О повремено помињаним проблемима са обилазницом, кружним путем итд., о томе неком другом приликом јер ионако су у овом случају сервирани узгред, као салата уз главно јело.