Различити ставови у односу на евентуалне измене резолуције са којом би Србија требало да наступи у Генералној скупштини УН створили су потпуно неуобичајену ситуацију на политичкој сцени. Тако међу онима који су за договор са Бриселом има и странака и из владајућег и из опозиционог блока, као што су и међу онима који се томе противе „карте измешане”. Политички аналитичари у овој подели виде правце неких будућих политичких груписања и потенцијалну опасност по владајућу коалицију.

У владајућој коалицији Демократска странка (ДС) и Социјалистичка партија Србије (СПС) одлучно остају при ставу да нити треба мењати резолуцију нити одустајати од досадашње државне политике. Парадоксално, најближи ставу овог дела владајућег блока су његови љути опоненти Демократска странка Србије (ДСС) и Српска радикална странка (СРС) који се противе било каквом преговарању са Бриселом. ДСС чак тврди да резолуција у садашњем облику „изгледа као да је писана у Приштини”, а радикали сматрају да је никаква интервенција не може учинити бољом.

На страни заговорника договора са Бриселом из владајућег блока су Г17 плус и Српски покрет обнове (СПО), који је први иступио са ставом да резолуција није смела да се пише само у Београду. За сарадњу је и највећа опозициона партија Српска напредна странка, као и Либерално-демократска партија.

Директор Форума за етничке односе Душан Јањић каже да ова подела показује да ни до сада није постојао политички консензус унутар владајуће коалиције око тога како да се води политика према Косову и да најављује блокаду. „Очигледно је постојало прећутно преношење одговорности на Бориса Тадића и његово кабинет, што се испоставило као велики проблем. Јер већ на првом већем искушењу владајућа политика не може да постигне јединствен став, што показује да га неће бити ни око новог начина вођења политике”, наводи он.

Уредник „Нове српске политичке мисли” Ђорђе Вукадиновић каже да није ништа неуобичајено да поједини утицајни фактори у Бриселу имају став супротан политици српске владе и Уставу. Он наглашава да то не значи да су они који се противе промени резолуције, попут ДС-а и СПС-а, спремни на конфронтацију са ЕУ. „На то нетребагледатикаона окретањелеђаЕвропи,већкао на покушајдасеводинеканационалнаидржавнаполитикакоја јеускладусаУставом”, каже Вукадиновић и примећује да у једном делу политичке сцене има „вишкаревности,пасеужељидасепокажедасу заЕвропуприхватасве,чакионо око чега уБриселунемапуногјединства”.

Исход септембарског заседања Генералне скупштине УН биће први тест за владајућу коалицију. Уколико наша резолуција не добије већину, чега се прибојава чак и министар спољних послова Вук Јеремић, онај део коалиције који је био за договор са ЕУ, уз опозицију, још директније ће вршити притисак на председника Тадића да промени политику. „Међутим, чак и када би наша резолуција била одбачена, нико неће успети да сруши владу. Али она све више и више зависи од напредњака. Онолико колико напредњаци буду имали толеранције за политику владе о Косову, толико ће она моћи да води овакву политику”,оцењује Јањић.

Ни евентуални неуспех, као уосталом ни успех, не би Србији вратио Косово већ би је само другачије позиционирао на спољнополитичкој сцени. „Успех би нам омогућио да одлучније можемо да инсистирамо и на новим преговорима и на заустављању нових признања, али ни неуспех не би значио да Србија треба да одустане. Када би Косово забележило већи успех, односно Србија већи неуспех у ГС, то би створило политичку атмосферу притиска на Русију и Кину да теже посегну за ветом, али не и да потпуно одустану од тога”, сматра Вукадиновић.

Трећа могућност, пристанак Србије да под притиском Брисела ипак унесе измене у резолуцију била би по Србију, како тврди Вукадиновић, апсолутно најгора опција. „Разводњавањем наше резолуције изгубили бисмо подршку оних држава које су сада уз нас, а којих није мало. Повољније по нас било би чак и да изгубимо у ГС него да одустанемо од минимума који тражимо и истовремено останемо без подршке. А све у име магловите европске перспективе”, истиче Вукадиновић.

Јањић, међутим, сматра да би оваква опција отупила оштрицу напредњачке критике и консолидовала владајућу целину на унутрашњополитичком плану. На тај начин би,како предвиђа, дошло до стабилизације владе, али и даљег раста угледа СНС-а у круговима у ЕУ и јавности.

У овом тренутку нико не може да прогнозира како би изгледала формулација резолуције која би задовољила и Београд и Брисел.

С обзиром на то да у владајућој коалицији тврде да још нису одустали од договора са Бриселом, у наредних месец дана, колико је још остало до заседања ГС, уз извесне уступке то је могуће постићи.

Б. Митриновић – Ј. Церовина