С трошковима европског пута пред Брисел

Колико ће Србију која је недавно постала кандидат за чланство у Европској унији коштати пут до коначног чланства у ЕУ? У овом тренутку на то питање није могуће дати одговор, јер прецизна и свеобухватна рачуница још није састављена. Али, како каже Гордана Лазаревић, из Европског покрета у Србији, која је до прошле године била помоћница министра за финансије, задужена за послове програмирања помоћи ЕУ, оно што је извесно јесте да ће земља већ на почетку преговора о чланству (које очекује крајем ове или почетком следеће године), морати да има прецизне податке о томе колико ће јој новца укупно бити потребно за усвајање европских стандарда, како би преговарала и о роковима за прикључење ЕУ по појединим поглављима.

Лазаревићева подсећа да је приликом увођења претприступног инструмента 2007. године дошло до битних измена у пракси ЕУ у односу на претходно проширење из 2004. године. „До тада су из Брисела тражили да усвојите европско законодавство, а сада изричито захтевају да оно буде и примењено”. То значи да ће Србија, која је усвојила 57 закона у области животне средине, што је изузетно позитивно, морати, да би доказала да те законе примењује, у наредних десет до 15 година да инвестира готово 11 милијарди евра.

Добро је што ће бити могуће рећи Бриселу да за примену неких европских стандарда треба 20 и више година. Али за такав предлог Србији ће, како указује наша саговорница, опет бити неопходни претходни прорачуни, заправо потврда да обавезе не могу да буду испуњене раније.

С тим у вези, занимљив је пример Пољске. Та земља је у преговорима, након што је увидела да нема довољно средстава које би у краћем року издвојила за заштиту животне средине, због рударског басена Шљонск, успела да од ЕУ издејствује чак 40 година за отклањање последице загађења. „Али да бисте издејствовали повољне рокове, морате да знате и трошкове”, подвлачи наша саговорница.

Она мисли да треба јасно поручити Европи да ћемо спровести реформе, али и указати да трошкови реформе падају на терет земље када она није чланица.

Сетимо се, у сусрет разговорима о новом европском буџету од 2014. до 2020, земље западног Балкана прошле године, негде у ово време, договориле су се да од ЕУ затраже прерасподелу поменутих средстава која добијају из ИПА фондова, тако да им се у годинама пред улазак повећа помоћ, а да за узврат по пријему у унију добију мање средстава. Када би овакав захтев био прихваћен, Србија, која за текући буџетски период, од 2007. до 2013. добија укупно 1,4 милијарде евра, за десет година би, на такав начин, добила из ЕУ још две милијарде евра. С тим у вези, Огњен Мирић, заменик директора Канцеларије за европске интеграције Владе Србије, каже, за наш лист да је, судећи према предлогу новог буџета за ИПА 2014–2020, у износу од 14,1 милијарду евра, „иницијатива дала резултат”.

Лазаревићева изражава забринутост у вези са оним шта би се могло догодити са ИПА фондовима после 2013. године. Подсећајући да су приликом састављања буџета ЕУ за некадашњи програм КАРДС земље чланице издвајале 1,14 одсто свог друштвеног производа, а да је када је створен ИПА издвајано само један одсто друштвеног производа тих земаља, она наводи да је, због текуће економске кризе, „питање колико ће новца бити у ИПА после 2013. године”.

Србија, за спровођење пројеката финансираних из тог европског претприступног инструмента, годишње добија око 200 милиона евра, али има и издатке. За учешће у пројектима који се финансирају из ИПА фондова, односно за суфинансирање, наша земља годишње, према Мирићевим речима, издваја од 35 до 40 милиона евра.

Лазаревићева објашњава и да је, због економске кризе, наше учешће у тим пројектима смањено са 15 на десет одсто њихове укупне вредности и да то учешће није неопходно у свим случајевима.

Биљана Чпајак