Američki ambasador Kameron Manter dva puta se u kratkom roku sastao sa članovima Kluba „Privrednik” i poručio im da treba da podrže „proevropsku vladu”, rekao je „Politici” izvor iz ove neformalne organizacije koja okuplja više od četrdeset vlasnika velikih srpskih firmi.

Kako navodi naš izvor, prvi sastanak održan je pre vanrednih parlamentarnih izbora u sedištu kluba u Šekspirovoj ulici na Dedinju, a drugi posle izbora u restoranu pored stadiona OFK „Beograd”. Prvom sastanku prisustvovala je većina članova, dok je drugi održan u užem krugu – bili su tu Miroslav Mišković, Danko Đunić, Miodrag Babić, Branislav Grujić i Toplica Spasojević, a američki ambasador im je rekao da se od privredne elite očekuje da ima stav o političkim događajima i da bi njihov stav trebalo da bude u prilog vlade liste Za evropsku Srbiju i SPS-a.

Izvor „Politike” tvrdi da Manter nije dobio direktan odgovor, već su mu tajkuni rekli da – iako je neophodno da Srbija ima dobre odnose sa EU – Srbi ne mogu da budu veći Evropljani nego što je Evropa spremna da ih podrži. Evropa nije dovoljno podržala Zorana Đinđića,rekli su oni, kritikujući EU koja je „primila Rumune, a Srbiji nije čak olakšala ni vizni režim”.

Članovi kluba su u isto vreme kritikovali ponašanje i Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije u kampanji. DS-u su prigovorili „da hoće privatizaciju bez privatnika”, da „stalno govori o novim radnim mestima, a na mitinge vodi sportiste i estradu”, dok je DSS kritikovan zbog „nepotrebne politizacije kursa prema Evropi”. Manter im je na to rekao da ne sede na dve stolice, već da izaberu na koju će stranu.

Američki ambasador ovim sastancima prekinuo je politiku svog prethodnika Majkla Polta, koji je neke od srpskih tajkuna – Miroslava Miškovića, na primer – stavio na „crnu listu”, zabranivši mu izdavanje američke vize zbog sumnje da je umešan u korupciju.Ono što je za poslove najbogatijeg Srbina mnogo opasnije jeste što je stavljanjem na listu nepoželjnih izgubio i priliku da posluje sa velikim američkim kompanijama, koje informacije o poslovnim partnerima u inostranstvu traže i od Stejt departmenta. A tu Mišković, zahvaljujući Poltu, nije baš omiljen.

Sadašnji američki ambasador je i inače privukao pažnju svojim izjavama, koje je jedan njegov kolega nazvao „bizarnim”. Reč je o bivšem britanskom diplomatskompredstavniku u Beogradu ser Ajvoru Robertsu koji se začudio što je Manter„obodrio” SPS da uđe u vladu sa Demokratskom strankom.

U komentaru za „Independent” Roberts, koji je sada predsednik uglednog Koledža „Triniti” u Oksfordu, navodi da je Srbija duboko podeljena zemlja koja ne zna da li treba da krene dalje ka približavanjuEvropskoj uniji, iponovo zagovarajući podelu Kosova, tvrdi da bez takvog rešenja neće biti stabilnosti na Balkanu.

Netrpeljivost koju bivši britanski diplomata pokazuje prema američkom ambasadoru u stvari je netrpeljivost između dve škole diplomatije: tradicionalne u kojoj je ambasador komunicirao gotovo isključivo sa predstavnicima vlasti kod kojih je akreditovan, ne mešajući se mnogo u političke sporove, i nove „intervencionističke” u kojoj diplomata koristeći značaj svoje zemlje pokušava da direktno utiče na politiku manje države. Predstavnike ove druge škole nekadašnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajnder nazvao je prokonzulima, po starorimskim predstavnicima u zabitim delovima imperije. Bajnder je tu pre svega mislio na bivšeg američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji je obilato uticao na dešavanja u Srbiji posle 5. oktobra 2000. Inače, Kameron Manter izjavio je u intervjuu „Nedeljnom telegrafu” da nema nikakve kontakte sa premijerom Vojislavom Koštunicom. „On je odlučio, kao i deo njegove vlade, da mi ograniči kontakte. Dakle, to nije moj, već njegov izbor”, rekao je Manter, ušavši u direktan sukob sa premijerom.

Potpuno je drugačija bila situacija sa Ajvorom Robertsom dok je bio na čelu britanske misije u Beogradu od 1992. do 1997. godine. On je čak izbegavao preterano druženje sa protivnicima vlasti, a u vreme protesta zbog krađe glasova na izborima 1996, opozicija se žalila na njegovo ponašanje. Zabeleženo je da je u jesen te godine on obišao i fabrike „Prva petoletka”, „Magnohrom” i „Trajal”, dok je njegov američki kolega Ričard Majls obišao „Sartid” – „tvrđavu socijalističke privrede” – kako se pisalo.

Na kraju, ambasadorske posete firmama koje su bile pod kontrolom Slobodana Miloševića i sastanci naslednika tih ambasadora sa privrednicima ovih dana – i pored razlike u diplomatskom stilu – ne razlikuju se mnogo. Što bi se reklo, prijateljstva su prolazna, interesi trajni.