За­кон о ре­ги­о­нал­ном раз­во­ју, ко­ји је у пр­во­бит­ној вер­зи­ји пред­ви­ђао по­де­лу Ср­би­је на се­дам ста­ти­стич­ких ре­ги­о­на, иза­звао је не­за­до­вољ­ство гра­ђа­на у по­је­ди­ним сре­ди­на­ма, али их ни ње­го­ва из­ме­на и сма­ње­ње бро­ја ре­ги­о­на на пет ни­су оста­ви­ли рав­но­ду­шним. Нај­ви­ше про­бле­ма, чи­ни се, овај за­кон (у обе вер­зи­је) иза­звао је у Ра­шком и Зла­ти­бор­ском окру­гу, од­но­сно у Сан­џа­ку.

О ста­ти­стич­ким и дру­гим ре­ги­о­ни­ма, о де­цен­тра­ли­за­ци­ји и ре­ги­о­нал­ном раз­во­ју, раз­го­ва­ра­ли смо с на­род­ним по­сла­ни­ци­ма Бај­ра­мом Оме­ра­ги­ћем (Ли­ста за Сан­џак) из Но­вог Па­за­ра и Ар­се­ном Ђу­ри­ћем (Де­мо­крат­ска стран­ка Ср­би­је) са Зла­ти­бо­ра.

Оме­ра­гић: У јав­но­сти се ство­ри­ла по­гре­шна сли­ка да се ра­ди о по­ли­тич­кој де­цен­тра­ли­за­ци­ји и ре­ги­о­на­ли­за­ци­ји. Око 80 од­сто го­во­ра опо­зи­ци­је у пар­ла­мен­ту сво­ди­ло се на то да је то за­кон ко­ји ће уве­сти по­ли­тич­ку де­цен­тра­ли­за­ци­ју и ре­ги­о­не као не­ке ад­ми­ни­стра­тив­не и по­ли­тич­ке је­ди­ни­це. А овај за­кон је за­пра­во са­мо до­нео јед­ну вр­сту ста­ти­стич­ке ре­ги­о­на­ли­за­ци­је ко­ја је нео­п­ход­на да би се по­вла­чи­ла сред­ства из од­ре­ђе­них европ­ских фон­до­ва. И ако ће­мо та­ко бр­же по­вла­чи­ти та сред­ства, не ви­ди­мо ни­јед­ну ње­го­ву ло­шу стра­ну. На­рав­но, отва­ра­ју се не­ка пи­та­ња, али она су, по ме­ни, су­ви­шна јер овај за­кон ни­је ни на ко­ји на­чин ула­зио у по­ли­тич­ку де­цен­тра­ли­за­ци­ју.

Ђу­рић: Ми сма­тра­мо да за­кон ни­је до­бар, а ко­ле­га Оме­ра­гић је упра­во из­нео раз­ло­ге због ко­јих ни­је до­бар – ни­ти пра­ви су­штин­ски де­цен­тра­ли­за­ци­ју у Ср­би­ји, ни еко­ном­ску ни фи­скал­ну, ни­ти у ње­му има би­ло ка­кве га­ран­ци­је да ће се Ср­би­ја рав­но­мер­ни­је ре­ги­о­нал­но раз­ви­ја­ти, од­но­сно да ће се раз­ли­ке у ни­воу раз­во­ја де­ло­ва Ср­би­је сма­њи­ти. Ипак, ми смо про­шле го­ди­не усво­ји­ли За­кон о ре­ги­о­нал­ном раз­во­ју са се­дам ста­ти­стич­ких ре­ги­о­на, на ко­ји је Еуро­стат дао са­гла­сност, да би­смо де­вет ме­се­ци ка­сни­је има­ли из­ме­ну за­ко­на под фор­мом и обра­зло­же­њем да се вр­ши ујед­на­ча­ва­ње по бро­ју ста­нов­ни­ка. И до­би­ли смо још ло­ши­је ре­ше­ње. За­то смо ових да­на ску­пи­ли 30.000 пот­пи­са гра­ђа­на ра­ди по­кре­та­ња про­це­ду­ра за но­ву из­ме­ну за­ко­на и ми ће­мо На­род­ној скуп­шти­ни под­не­ти свој пред­лог за­ко­на.

Оме­ра­гић: Ар­сен је упра­во по­твр­дио мо­је ре­чи да се не ра­ди о по­ли­тич­кој де­цен­тра­ли­за­ци­ји, она­квој ка­кву има­мо у Евро­пи и ко­ја је нео­п­ход­на, а на ба­зи нај­бо­љих прак­тич­них ис­ку­ста­ва ко­ји по­сто­је у Европ­ској уни­ји. Раз­ви­је­ност, од­но­сно не­раз­ви­је­ност Ре­пу­бли­ке Ср­би­је то по­твр­ђу­је – има­те ре­ги­о­нал­не раз­ли­ке или раз­ли­ке из­ме­ђу од­ре­ђе­них оп­шти­на од је­дан пре­ма 10 или 15. Оно што је та­ко­ђе кључ­но је­су не­га­тив­на де­мо­граф­ска кре­та­ња. Узми­мо као при­мер пла­ни­ну Го­ли­ју у кра­ју из ко­га ја до­ла­зим – да ли је Го­ли­ја ма­ње ле­па од, на при­мер, Ко­па­о­ни­ка или Зла­ти­бо­ра? Али, ако упо­ре­ди­те шта је за 45 го­ди­на др­жа­ва уло­жи­ла у Го­ли­ју и шта је уло­жи­ла у Зла­ти­бор и Ко­па­о­ник, ви­де­ће­те је­дан то­тал­ни дис­па­ри­тет. И не мо­же­те да на­ђе­те ни­јед­но оправ­да­ње за то да ула­же­те у ин­фра­струк­ту­ру на Ко­па­о­ни­ку сто­ти­не ми­ли­о­на до­ла­ра, а да на Го­ли­ји, или на Зла­та­ру, не ула­же­те ни 10 од­сто од те су­ме. У окви­ру ових ста­ти­стич­ких ре­ги­о­на ми ће­мо сад има­ти при­ли­ку да оп­шти­не ме­ђу­соб­но бу­ду со­ли­дар­не. По­што Ча­је­ти­на има ис­ку­ства са Зла­ти­бо­ром, не­ка по­мог­не ма­ло При­је­по­љу и Но­вој Ва­ро­ши да и Зла­тар из­гле­да као Зла­ти­бор, или да Го­ли­ја, ко­ја у 21. ве­ку не­ма ка­на­ли­за­ци­ју, из­гле­да као Ко­па­о­ник.

Ђу­рић: Ја бих искре­но во­лео да до­ђе до сма­ње­ња тих раз­ли­ка у раз­ви­је­но­сти, али ре­као сам већ да овај за­кон то ни­чим не га­ран­ту­је. Ми се не сла­же­мо у кон­цеп­ту де­цен­тра­ли­за­ци­је. ДСС се за­ла­же за де­цен­тра­ли­за­ци­ју ко­ја ће се по­сти­ћи, из­ме­ђу оста­лог, вра­ћа­њем имо­ви­не ло­кал­ним са­мо­у­пра­ва­ма и ве­ћим над­ле­жно­сти­ма оп­шти­на и гра­до­ва. И то је га­рант да ће су­тра Ива­њи­ца и Но­ви Па­зар, на чи­јим се те­ри­то­ри­ја­ма на­ла­зи Го­ли­ја, има­ти знат­но ве­ће бу­џе­те па ће мо­ћи да ула­жу у ин­фра­струк­ту­ру. На­рав­но, та­мо где је та ин­фра­струк­ту­ра за­по­ста­вља­на го­ди­на­ма и де­це­ни­ја­ма др­жа­ва мо­ра ин­тер­ве­ни­са­ти сво­јимула­га­њи­ма да би до­шло до не­ког из­јед­на­че­ња у ни­воу ба­рем ин­фра­струк­тур­не раз­ви­је­но­сти. Ми­слим да је то на­чин да се и рав­но­мер­ни­је раз­ви­ја­мо и да оп­шти­не по­ста­ну но­си­о­ци соп­стве­ног раз­во­ја, а не да и да­ље ју­ри­мо у Бе­о­град и да за­ви­си­мо од во­ље пред­став­ни­ка вла­сти ма ко у тој вла­сти се­део. А то да ли не­ма ве­зе да ли је пет или се­дам ре­ги­о­на – во­лео бих са­мо да чу­јем од­го­вор на пи­та­ње због че­га је за­кон ме­њан.

По­ли­ти­ка: Ту су стран­ке из Сан­џа­ка има­ле ве­ли­ки ути­цај, је ли та­ко?

Оме­ра­гић: Ми смо ре­а­го­ва­ли још док је пр­ва вер­зи­ја би­ла у по­ступ­ку и ре­кли смо да не по­сто­ји ни­је­дан раз­лог да шест сан­џач­ких оп­шти­на (Но­ви Па­зар, Ту­тин, Сје­ни­ца, При­бој, При­је­по­ље и Но­ва Ва­рош), ко­је су ве­за­не исто­риј­ски и ге­о­граф­ски, са­о­бра­ћај­но и тра­ди­циј­ски и ка­ко већ хо­ће­те, бу­ду у два ре­ги­о­на. Пред­ло­жи­ли смо не­што што ни­ко­ме не шко­ди, а овим оп­шти­на­ма до­при­но­си.

Ђу­рић: Ја ми­слим да су они из­гу­би­ли ти­ме што смо се на­шли у јед­ном ре­ги­о­ну.

Оме­ра­гић: Шта је, на при­мер, гра­ђа­нин Ча­је­ти­не из­гу­био што се на­шао у јед­ном ре­ги­о­ну с гра­ђа­ни­ма Но­вог Па­за­ра?

Ђу­рић: Ни­ко кон­крет­но ни­је из­гу­био ни­шта, ме­ђу­тим, до­би­ли смо не­функ­ци­о­нал­не ре­ги­о­не. То су огром­ни ре­ги­о­ни по по­вр­ши­ни и не пред­ста­вља­ју ни­ка­кву це­ли­ну – ни при­род­ну, ни са­о­бра­ћај­ну, ни при­вред­ну, ни кул­тур­ну. А бо­ја­зан де­ла гра­ђа­на Зла­ти­бор­ског окру­га, на­ро­чи­то оп­шти­на Но­ва Ва­рош, При­бој и При­је­по­ље, од­но­си се на сле­де­ће: по­што ће у окви­ру ре­ги­о­на да се фор­ми­ра­ју обла­сти, они се при­бо­ја­ва­ју да ће, ка­ко је из­вр­шен при­ти­сак да се про­ме­ни број ре­ги­о­на, по­сто­ја­ти при­ти­сак и да се тих шест оп­шти­на на­ђу у јед­ној обла­сти. А ни­је тач­но да су то оп­шти­не ко­је су при­род­но и тра­ди­ци­о­нал­но по­ве­за­не.

Оме­ра­гић: Ми­сли­те да је то ка­ко је 90-их го­ди­на не­ко до­нео Уред­бу о окру­зи­ма – при­ро­да?

Ђу­рић: Не, не, али ево... По­што се већ упо­тре­бља­ва тер­мин Сан­џак – ни у тур­ско вре­ме ти про­сто­ри ни­су би­ли у истом сан­џа­ку. При­бој, При­је­по­ље и Но­ва Ва­рош при­па­да­ли су пље­ваљ­ском, а Сје­ни­ца, Но­ви Па­зар и Ту­тин при­штин­ском сан­џа­ку. Зна­чи, ни­кад ни­су би­ли при­род­но по­ве­за­ни и за­јед­но. Ка­да су фор­ми­ра­ни управ­ни окру­зи у Ср­би­ји, они су при­па­ли Зла­ти­бор­ском окру­гу и ве­за­ни су за Ужи­це. И не спо­рим пра­во бо­шњач­ких стра­на­ка да ин­си­сти­ра­ју на то­ме, али та­ко­ђе сма­трам да и срп­ско ста­нов­ни­штво ко­је да­је сво­је пот­пи­се у тим оп­шти­на­ма има пра­во да се про­ти­ви то­ме да у не­ком на­ред­ном пе­ри­о­ду, евен­ту­ал­но, бу­ду из­дво­је­ни из Зла­ти­бор­ског окру­га.

По­ли­ти­ка: Је­су ли то пот­пи­си ис­кљу­чи­во гра­ђа­на срп­ске на­ци­о­нал­но­сти?

Ђу­рић: Не. И не­ко­ли­ко сто­ти­на Бо­шња­ка је пот­пи­са­ло ову пе­ти­ци­ју, углав­ном у При­је­по­љу и је­дан део у При­бо­ју.

Оме­ра­гић: Ко­ли­ко је то про­це­на­та пот­пи­са?

По­ли­ти­ка: По­сто­ји ли та­ква иде­ја об­је­ди­ња­ва­ња ових шест оп­шти­на, о ко­јој го­во­ри г. Ђу­рић?

Оме­ра­гић: Са­мо да вам ка­жем јед­ну ствар – оно што је у ин­те­ре­су гра­ђа­на Ср­би­је ни­су ова јед­но­на­ци­о­нал­на пот­пи­си­ва­ња. Има­мо та­кав пе­ри­од иза нас – јед­но­на­ци­о­нал­на пот­пи­си­ва­ња ра­зних пе­ти­ци­ја, по­зи­ве на ре­фе­рен­ду­ме… Та­кви ре­фе­рен­ду­ми, та­кви пот­пи­си, мо­гу са­мо да иза­зо­ву пот­пи­се на дру­гим стра­на­ма, где ће опет не­ко ре­ћи да не­ће да жи­ви у не­ком де­лу дру­гог ре­ги­о­на. А При­је­по­ље је ка­рак­те­ри­стич­на оп­шти­на – има де­ло­ве где жи­ви ме­шо­ви­то ста­нов­ни­штво, па ће јед­на пе­ти­ци­ја да ка­же „ми не­ће­мо да жи­ви­мо ова­мо”, дру­га ће да ка­же „ми не­ће­мо да жи­ви­мо та­мо” и шта ће­мо до­би­ти? До­би­ће­мо за­ме­ну те­за у при­чи ко­ја се од­но­си са­мо на то ка­ко да се Ср­би­ја еко­ном­ски раз­ви­ја.

Ђу­рић:Ме­ни за­и­ста сме­та ка­да не­ко чи­та­ву ову ак­ци­ју и чи­та­ву на­шу при­чу вра­ћа на не­ки на­ци­о­нал­ни ни­во. То нам за­и­ста ни­је циљ ни­ти смо ијед­ним сво­јим ге­стом, или реч­ју, до­ве­ли до то­га да не­ко мо­же да нас оп­ту­жи за та­ко не­што. Ми сма­тра­мо да де­цен­тра­ли­за­ци­ја тре­ба да се из­вр­ши – ре­као сам већ на ко­ји на­чин – и да ту тре­ба да вла­да­ју еко­ном­ски, а не на­ци­о­нал­ни или ет­нич­ки кри­те­ри­ју­ми. То ја­сно сто­ји и у на­шем лет­ку ко­ји смо де­ли­ли при­ли­ком при­ку­пља­ња пот­пи­са – „хо­ће­мо рав­но­ме­ран раз­вој и еко­ном­ску де­цен­тра­ли­за­ци­ју... хо­ће­мо но­ва рад­на ме­ста, а не на­ци­о­нал­не и вер­ске ро­во­ве, хо­ће­мо да жи­ви­мо за­јед­но а не јед­ни по­ред дру­гих”. Оно што ми тра­жи­мо у тој пе­ти­ци­ји је­сте да се – уко­ли­ко вла­да не­ком бу­ду­ћом уред­бом, или Скуп­шти­на не­ким сво­јим за­ко­ном, бу­де же­ле­ла да уки­да окру­ге, да ме­ња њи­хо­ве гра­ни­це, да фор­ми­ра не­ке но­ве обла­сти – гра­ђа­ни тих оп­шти­на на ре­фе­рен­ду­му из­ја­сне о то­ме да ли при­хва­та­ју ту вр­сту но­ве по­де­ле.

Оме­ра­гић: Ви то са­да ну­ди­те као мо­дел?

Ђу­рић: Та­ко је. За­што би­смо ми те­ра­ли на си­лу гра­ђа­ни­на При­бо­ја да бу­де у обла­сти, на при­мер, с Но­вим Па­за­ром, ако он то не же­ли или ако не­ма еко­ном­ску ло­ги­ку… И ми ми­сли­мо да је у овом мо­мен­ту, по­сле от­це­пље­ња и про­гла­ше­ња не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва, ре­ги­о­на­ли­за­ци­ја вр­ло опа­сна у Ср­би­ји. Не­ће се ни­шта де­си­ти за две или пет го­ди­на, али шта ће се де­си­ти у на­ред­них 50 го­ди­на? Не мо­же­мо оста­ти не­ми на чи­ње­ни­цу и на не­ка­кве из­ја­ве ко­је се упу­ћу­ју сва­ко­днев­но по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци, о то­ме шта су те­жње, шта су зах­те­ви – као што је пи­смо Еса­да Џу­џе­ви­ћа пре­ми­је­ру Мир­ку Цвет­ко­ви­ћу да тих шест оп­шти­на ко­је се на­ђу у јед­ном ре­ги­о­ну са­чи­ња­ва­ју јед­ну ад­ми­ни­стра­тив­ну област или из­ја­ве не­ких вер­ских ве­ли­ко­до­стој­ни­ка ко­је су мо­жда још оштри­је. Де­цен­тра­ли­за­ци­јом на на­чин ко­ји сам опи­сао, не оста­вља­те мо­гућ­ност би­ло ка­квим евен­ту­ал­ним се­па­ра­ти­стич­ким те­жња­ма за 10, 20 или 30 го­ди­на.

Оме­ра­гић: Мо­ја по­ли­тич­ка оп­ци­ја је по­др­жа­ла овај устав Ср­би­је. И има­те бо­љу по­др­шку за тај устав у Сан­џа­ку не­го у не­ким дру­гим де­ло­ви­ма зе­мље. Пре­ма то­ме, гра­ђа­ни Сан­џа­ка су по­ка­за­ли јед­ну вр­ло ве­ли­ку зре­лост ка­да се ра­ди о пи­та­њу је­дин­ства ове зе­мље и у Сан­џа­ку ре­ал­но не по­сто­ји та вр­ста при­че. И да хо­ће­те, у Сан­џа­ку ни­шта јед­но­на­ци­о­нал­но не мо­же­те да на­пра­ви­те, за­то што је то мул­ти­ет­нич­ка сре­ди­на. По­ред то­га, има­те две стран­ке чи­ји пред­сед­ни­ци, и г. Ља­јић и г. Угља­нин, се­де у Вла­ди Ср­би­је. Ја сам у два ман­да­та вла­да, по по­зи­ву, се­део на сед­ни­ца­ма вла­де као пред­сед­ник Са­ве­та за рав­но­мер­ни ре­ги­о­нал­ни раз­вој. И шта ме­ни ни­је ја­сно? Ако на­ши гла­со­ви и гла­со­ви г. Ља­ји­ћа пред­ста­вља­ју, у по­ли­тич­ком сми­слу, 95 од­сто бо­шњач­ког би­рач­ког те­ла, ја не знам да ли по­сто­ји не­ки апа­рат ко­ји се зо­ве „ло­ја­ло­мер” ко­ји би мо­гао да упу­ти бо­љу по­ру­ку о то­ме шта Бо­шња­ци ми­сле о сво­јој др­жа­ви и на ко­ји на­чин же­ле да бу­ду ин­те­гри­са­ни.

По­ли­ти­ка: Из­гле­да да же­ли­те исто али на раз­ли­чи­те на­чи­не, ка­ко је ре­као г. Ђу­рић. По­сто­ји ли на­чин да се на­ђе­те на сре­ди­ни?

Оме­ра­гић: Нор­мал­но је да опо­зи­ци­о­не стран­ке гла­са­ју про­тив за­ко­на ко­је пред­ла­же вла­да. Ја са­мо ка­жем да тре­ба пу­сти­ти да за­кон за­жи­ви и ми­слим да ће гра­ђа­ни Ср­би­је има­ти ко­ри­сти од ње­га – оно­ли­ко ко­ли­ко он бу­де до­при­нео да бр­же при­вла­чи­мо сред­ства из прет­при­ступ­них фон­до­ва ЕУ. Ми оче­ку­је­мо да се део ових сред­ста­ва уло­жи у не­раз­ви­је­на под­руч­ја и искре­но да вам ка­жем – гра­ђа­ни Сан­џа­ка су за­до­вољ­ни што су у јед­ном ре­ги­о­ну. Јер, за­и­ста, то ни­ко­ме не шко­ди, а мо­же сви­ма да до­при­не­се.

Ђу­рић: Ја бих во­лео да овај за­кон по­бољ­ша жи­вот и стан­дард гра­ђа­на у Ср­би­ји, али сам убе­ђен да он то не­ће учи­ни­ти. Ми ни­смо гла­са­ли ни за се­дам, ни за пет ре­ги­о­на не за­то што смо опо­зи­ци­о­на стран­ка већ за­то што сма­тра­мо да ти за­ко­ни ни­су до­бри и ни­су у ин­те­ре­су гра­ђа­на Ср­би­је. А ка­да је реч о пе­ти­ци­ји, то ни­је би­ла стра­нач­ка ствар, не­го гра­ђан­ска ини­ци­ја­ти­ва ко­јој су не­ке стран­ке и опо­зи­ци­је и вла­сти у по­је­ди­ним оп­шти­на­ма са­мо да­ле ло­ги­стич­ку по­др­шку. Та­ко да ни­су сви гра­ђа­ни, ка­ко г. Оме­ра­гић ре­че, Сан­џа­ка за­до­вољ­ни и то је еви­дент­но кроз при­ку­пља­ње ових пот­пи­са. 

Би­ља­на Ба­ко­вић