Између пет и десет одсто судија у Србији не испуњава критеријуме на основу којих ће ускоро бити расписан општи избор делилаца правде у новој судској мрежи. Са овом проценом сложили су се гости „Политике” – судија Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, и проф. др Зоран Ивошевић, шеф радне групе која је сачинила Предлог критеријума и мерила за избор судија. Они, међутим, имају различита виђења предстојеће реформе правосуђа и општег избора судија.

Србија сада има око 2.400 судија, а Високи савет судства утврдио је број будућих судијских места – 1.838. Драгана Бољевић страхује да би чак око хиљаду садашњих судија могло да остане без посла.

Политика: Професоре Ивошевићу, предложили сте да за сваког судију приликом општег избора стоји претпоставка стручности, оспособљености и достојности, која се може обарати. Како ће се доказивати да је неки судија нестручан, неоспособљен и недостојан?

Ивошевић: То вам је као код претпоставке невиности. Ако неко тврди да нисам невин, нека докаже кривицу, нећу ја да доказујем да сам невин. Ако постоји ризик да не будем поново изабран, нећу ја да пружам доказе да сам недостојан и нестручан. Нека то доказује неко други.

Политика: Ко ће то доказивати?

Ивошевић: То су службе за представке и притужбе у Министарству правде, Надзорни одбор Врховног суда и председници судова.

Политика: Да ли ће судија знати да је, у поступку избора, против њега поднет неки доказ?

Бољевић: Не пише нигде да ће судија знати за то.

Ивошевић: Како да не? Он ће бити упознат са тим и омогућиће му се да се изјасни о томе.

Бољевић: Друштво судија неће да учествује у томе. То је толико неуставно и толико нелегитимно и непотребно, када већ имамо правила о вредновању рада судија, која би за неколико година рашчистила ко је добар, а ко не. Ово ће бити прекретница у правосудној историји Србије. И одлука Уставног суда о тој уставности или неуставности реизбора, каква год да буде, биће прекретница и они ће знати да ли образ носе на табанима или су донели часну одлуку.

Ивошевић: Према проценама, сада има 2.200 судија у Србији а биће их 1.800. То је нека разлика у коју треба да се сместе они који заиста не треба да буду судије.

Политика: Најмање 500 или 600 судија неће бити поново изабрано?

Ивошевић: Статистика може да завара. Два и два нису увек четири. Није исто ако је неко судио један предмет, као што је, на пример, убиство премијера Ђинђића и то му је једини предмет у току године, а неко је пресудио хиљаду неких ситних предмета. То је неупоредиво. Зато смо ми урадили врло прецизне критеријуме и свака категорија је ту објашњена. Треба сви из свих оружја да грунемо да све испадне добро. Ја сам све ово радио у доброј вери да ту нема подваљивања. Ја уопште не знам како сам се ја ту нашао, у тој радној групи, и чија је то идеја.

Бољевић: Зато што ваше име нешто значи, оно је капитал. Према томе, ако неко напише критеријуме за реизбор неко као што је Зоран Ивошевић, онда тај ко је тражио од њега да напише те критеријуме за реизбор има покриће за то што ради реизбор. Е, то је проблем. То је била наша дилема да ли да у томе учествујемо или не. И зато смо рекли да Друштво судија неће да учествује.

Ивошевић: Да ли бисте ви, на мом месту, одбили ту прилику? Мора се доћи до неких резултата. Ја сам хтео само да кажем да ако већ пада киша – ништа вам не вреди без кишобрана. А киша је овде та реизборност судија. Ако већ мора да дође до реизбора, дајте да видимо како да се најбоље снађемо. Ја сам понудио једно решење које ми се заиста допада.

Бољевић: То је добра метафора, али ми смо у Друштву судија рекли да нећемо кишобран. То није сигурно. Ако пада киша хајдемо у кућу, а кућа је правна држава. Ако је немамо, хајде да маркирамо да је немамо, па ћемо је градити. Кућа се гради полако.

Политика: Да ли је могуће да ће можда и хиљаду судија отићи?

Бољевић: То је ситуација на коју они маркирају и сада, и маркирали су и пре годину и по дана. То не би смело никако да се деси, али ми из најава политичара видимо да се дешава оно што они најављују. Погледајте Хоменов интервју. Они кажу да би било најбоље када би сви нови могли да буду изабрани, јер онда бисмо имали потпуно ново судство. Они хоће да се спусти завеса и да се игра на потпуно новој позорници.

Ивошевић: Мене је Хомен звао да будем у тој радној групи и ја сам прихватио.

Бољевић: Високи савет судства мора да ради транспарентно. Њихове седнице нису отворене за јавност, али њихов рад мора да буде транспарентан. Они морају јавности да презентирају како су дошли до броја од 1.800 судија. Који су то статистички подаци на основу којих је одређен нови број судија у Србији? Како су оценили шта је сложен, а шта је лак судски предмет? Један од могућих података је да су судови неравномерно оптерећени. Неки су претерано оптерећени, а неки су неоптерећени. Ми хоћемо равномерну оптерећеност. То је потпуно тачно и то је један од ретких круцијалних аргумената у којима се слажемо. Шта смо ми сада добили? Ми смо добили смањење броја судија за 600 линеарно. Чак и у судовима који су били преоптерећени, ми смо добили смањење броја судија. Један једини суд у Србији који је добио неколико судија више је суд у Нишу. То је занимљиво.

Политика: А Београд?

Бољевић: Београд је добио мањи број судија. Пазите, Београд је имао један Окружни суд који ће сада бити Виши и имао је девет општинских судова, пет градских и четири приградска, а сада ћемо имати два основна суда у Београду – један градски и један приградски. Београд укупно сада има мало више од 400 судија, општинских и окружних, а имаће 276.

Политика: Уместо 400–276.

Бољевић: Тако је. И шта ће се тиме постићи? Па ево – сада ће већ после општег избора отпасти сигурно неколико стотина садашњих судија. Ми не знамо да ли ће отпасти судије које нису довољно стручне, јер су они врло употребљиви за политичаре зато што је њима лако манипулисати. Онда ћемо после годину дана добити парализу правосудног система, јер са тим бројем судија не може да се ради. Тада ће они рећи: погрешили смо, ми смо демократска власт, ми признајемо да смо погрешили и сада ћемо да предложимо Високом савету судства да преиспита одлуку о потребном броју судија, да повећа број судија и онда ће се изабрати још нових судија, потпуно нових, али ће их бирати парламент. Нико неће вратити судије који су можда били стручни и достојни, али из неког разлога нису изабрани.

Политика: Неће их бирати Високи савет судства?

Бољевић: Не, него парламент. То је игра. Мене само занима зашто Високи савет судства пристаје да игра ту игру, како је могуће да неко за месец дана направи одлуку о потребном броју судија и зашто немамо образложење те одлуке. Ако немамо образложење, онда је ту нешто „копи-пејстовано”.

Ивошевић: Ја просто не могу да верујем да су они то радили онако уз помоћ штапа и канапа. Ви сте рекли да Министарство правде има утицаја на рад Високог савета судства. На основу оног посла у коме сам ја учествовао, ја гарантујем да није.

Бољевић: Морају да образложе на основу каквих података су направили процене о броју судија у сваком суду. Зашто ће, рецимо у Вршцу, бити један судија на десет хиљада грађана, а у Новом Саду један судија на пет хиљада грађана? У Другом основном суду у Београду радиће један судија на 12.000 грађана.

Политика: Да ли ћемо можда добити „путујућег судију”?

Бољевић: Добићемо путујућег судију. Добићемо кола која ће возити судије, а колико ће то све коштати? Кола, бензин, возачи и време судије који ће, уместо да једног дана уради пет предмета, путовати да би судио један предмет? Путоваће и грађани јер је велики део надлежности општинских судова пребачен на окружне, посебно у грађанским стварима. Тако ћемо имати још спорије, скупље и неефикасније судство, и лошијег квалитета. То је проблем. Не зато што ми нисмо за реформе, већ зато што ово не даје добре резултате.

Ивошевић: Ја се не бих усудио да унапред говорим шта ће бити. Јер, верујем да би свакако могло да буде боље него што је сада, а сада није добро. Нисам сигуран да ће то тако бити јер је драстично смањен број судија. Биће основане судске јединице у местима где су судови некад постојали. Биће промењене надлежности судова и сада остаје да се види да ли ће то бити делотворно или не. Ја се не бих усудио да кажем ни да хоће ни да неће. Сигурно је да су имали неке разлоге или чињенице када су кренули у тако нешто. То је врло, врло рискантно. Прелазне одредбе су много опасне. Јер, тај први састав Високог савета судства ће дефинисати ствари, а он није продукт воље судија него воље политичара. Али, ја не могу да кажем да то неће ваљати.

Бољевић: Једно време смо их стварно пуштали да видимо како ће се снаћи. Али сада видимо да се доносе врло значајне одлуке, а да уопште нема никаквог образложења. Просто се мора променити свест тих људи у Високом савету судства. Они морају да знају да су врховни руководни орган судским системом. На њих је прешло оно што је раније радило Министарство или бар треба да пређе. Али они то не треба да раде тако да као неке газде доносе одлуке и да се сви ми сада повинујемо томе.

Ивошевић: Тај први сазив Високог савета је најзначајнији јер ће он бирати све судије поново, али ту има јако много фелера. И ту неће важити супстанца закона него прелазне одредбе, које служе управо зато да вас пређу.

Бољевић: У томе се слажемо.

Политика: Ипак се стиче утисак да је ово тиха лустрација.

Ивошевић: Лустрација је нешто сасвим друго. Јасно се наводе разлози зашто се неко лустрира. На пример, Јанко Јанковић се лустрира зато што је кршио закон. Друштво судија је против лустрације.

Бољевић: Не, не, не. Ми само кажемо – ако је лустрација, мора бити лустрација за све. Ко ће нас да лустрира? Када неко врши лустрацију, тај неко мора да има легитимитет и он мора да дође на крилима масовног консензуса да је нешто неваљало и да то мора да се промени.

Политика: Тај консензус да судство не ваља имате међу грађанима. Грађанима су судије криве за све.

Бољевић: Јавно мњење су врло систематски годинама обликовали политичари. Они стратешки пласирају афере о правосуђу.

Александра Петровић – Доротеа Чарнић