Devet godina posle petooktobarskih promena pobednici i poraženi sada su zajedno na vlasti. A građani koji su očekivali velike promene sada se uglavnom osećaju kao gubitnici. Da li su očekivanja bila prevelika, ko ih je izneverio i koliko su se prilike ipak promenile, za „Politiku” govore učesnici 5. oktobra, nekadašnji premijer Zoran Živković (DS) i direktor Informativne službe DSS-a Slobodan Vuksanović.

Živković: Očekivanja su bila velika. Ali nije reč o tome da ih je neko izneverio, već se u poslednjih pet godina dešava izdaja 5. oktobra. To je kontrarevolucija. Postoji linija kontinuiteta Milošević–Koštunica–Tadić. Koštunica je još 6. oktobra počeo da radi na vraćanju točka istorije. Posle je tu neslavnu ulogu preuzeo Tadić i sada imamo restauraciju starog režima, licemerno „proevropsko” nastavljanje Miloševićeve politike.

Vuksanović: Kad je reč o kontrarevoluciji, ne mogu da se složim sa Zoranom jer je vlada Vojislava Koštunice uspela da uvede neki red u institucije, opozicija je bila poštovana i u svemu konsultovana u skupštini, koja je u to vreme usvojila 200 zakona, mediji su u tom periodu bili slobodni. Da ništa drugo nije urađeno, to bi bilo dovoljno. Do tad smo umesto obećane pravedne privatizacije imali podelu plena jer je vlada s devet potpredsednika tako i funkcionisala. Neću da budem prestrog, možda to mora da bude tako posele svake velike revolucije, ali da se to dešavalo u manjoj meri, posledice bi bile manje pogubne.

Živković: Ovo što on priča nema veze s 5. oktobrom. To je još jedan pokušaj odbrane vlade Vojislava Koštunice. Pljuvanje privatizacije posledica je potpunog nerazumevanja tržišta i 21. veka, koje je karakteristično za DSS, osim za dvojicu, trojicu njenih članova, u koje ti ne spadaš. Nijedna privatizacija do marta 2004. nije bila kontroverzna, nijedna nije imala sudski epilog, malo njih se raspalo, ali to se dešava u svakom procesu privatizacije. Ono što je privatizovano 2002. i 2003. je, čak i danas u doba krize, nosilac razvoja Srbije, to su firme koje su najveći izvoznici – duvanska industrija, Sartid… Kontroverzne privatizacije su usledile.

Politika:Za većinu građana koji su nešto očekivali od 5. oktobra najšokantniji je, verovatno, povratak SPS-a na vlast. A na vlast ga je vratila DS.

Živković: Ne mogu da pričam o politici DS-a, pošto je moja najveća funkcija tamo, koliko znam, samo omiljeni član. Koštunica se s njima zabavljao, a Tadić ih je venčao. Oni su odavno dvojac bez kormilara i ne mislim da se mešam u njihovu sreću. Ali, to je kao da zaspite 5. oktobra i probudite se posle devet godina i vidite da je Tijanić direktor televizije, Dačić ministar policije, Mrkonjić ministar infrastrukture, da su Krkobabići, Tarabići, ili kako li se zovu, potpredsednici u vladi i u Beogradu… Mislili biste da je sve propalo, da su 6. oktobra došli neki marsovci i vratili ih sve nazad. Još jedan simbol tog povratka je i to što je Toma Nikolić danas, po mišljenju mojih demokrata, potpuno prihvatljiv partner u budućnosti. Čovek koji se stidi što živi u Bulevaru Zorana Đinđića sada je mojoj stranci „ljubi ga majka”, bolji i od Koštunice. Moji lokalni cinici kažu: „Savez komunista je imao neke unutrašnje probleme ’88 i ’89, pa su se posvađali. Sad su se pomirili i svi su zajedno, sve može, svi su tolerantni, da umreš od tolerancije.

Politika: Da li su se stranke poput SPS-a ili ličnosti kao što je Tomislav Nikolić dovoljno promenile da s njima sada možete da sarađujete?

Vuksanović: Trudim se da ne budem ličan, jer u protivnom ne bih s njima nikako mogao da sarađujem, zbog svega što su radili nama i našim najbližima. Ali znam da oni postoje i znam da sam i ja imamo zabluda, kao i svaki čovek, pa zašto onda ne bismo mogli da dozvolimo da je i neko od tih ljudi grešio. Hajde da ih pustimo da probaju, da vreme pokaže da li je to bila stvarna reforma i stranaka i pojedinaca. Kad biste ovo pitanje postavili nekim mladim ljudima, recimo u SPS-u, oni bi vam rekli „Da, bili smo mladi, neko drugi je tada vodio stranku, mi smo sada drugačiji””.

Živković: Da, bili su mladi, kao Mrkonjić, kao Dačić...

Vuksanović: Upravo kad se izgovori i taj drugi deo, to postane vrzino kolo u kojem Srbi nikada ne mogu da se pomire, ako su u različitim strankama. To negde mora da se završi. Možda je šansa za to propuštena 2000. godine, da se sa nekima, koji su za sud, završi na sudu, a da drugi nastave normalno da žive.

Politika: Kako je to pomirenje moguće kad ljudi vide da, uprkos tome što je DOS pričao da su mnogi krivi, gotovo niko nije odgovarao ni za šta?

Vuksanović: Ne može neko da odgovara na osnovu toga što ga je neko „prozivao” u medijima po svom nahođenju. To se rešava na sudu. Ali sud nije reformisan i ostali su svi sem onih koji su bili mnogo glasni politički oponenti. I, drugo, svi ekonomski moćni ljudi su postali željeni partneri mnogim ljudima u vlasti.

Živković: Posebno u vreme Koštunice. Evo Mišković, na primer. Postoji službena beleška o prodaji „Ce marketa” gde su se dogovarali u kabinetu predsednika vlade, Mišković i Radulović. I nije tačno da niko nije odgovarao. Odgovarao je, na primer, Rade Marković koji je osuđen. Da li je sve moglo da se reši na sudu – naravno da nije jer su ostale Miloševićeve sudije, sudovi, zakoni, Ustav. Osim toga, imali smo problem s crnogorskim partijama oko skidanja imuniteta Miri Marković, Milovanu Bojiću i još nekima. A kad je reč o kriminalu, to u mom prisustvu ne treba da se spominje jer su sve mafijaške grupe u „Sablji” uništene.

Vuksanović: Ali su vladale prethodne tri godine.

Živković: Nisu vladale, bile su moćne prethodnih 10 godina. To su sve regruti Radeta Markovića, koga je tvoj Koštunica čuvao da se „Srbija ne raspadne”. Te grupe su 2003. godine uništene. A oni koji su najviše doprineli toj akciji su smenjeni, poslati u penziju, a Milan Obradović je završio u zatvoru.

Vuksanović: Niko neće moći da poveruje da najmoćniji ljudi prethodnog režima nisu sarađivali pojedinačno s članovima prve DOS-ove vlade i niko neće moći da poveruje da, pre nego što su na televiziji objavljene poternice zemunskih, surčinskih i ostalih klanova, koje je Slobodan Milošević držao pod kontrolom, oni nisu bili strah i trepet tri godine. Nikoga ne optužujem ni za šta, samo podsećam na činjenično stanje. Drago mi je što su nestali i ko god da ih je uništio, hvala mu.

Živković: To su oni isti čiji je „sindikalni” protest s tenkićima, bornim kolima i hamerićima, kad su izašli na „Gazelu” da pokažu svoju snagu i političko uporište, branio Vojislav Koštunica.

Vuksanović: A vlada im je išla na poklonjenje u Kulu.

Živković: Ali pre toga je drug Vojislav Koštunica dao pravo da lekari sa stetoskopima, a oni s heklerima, protestuju. A ozbiljna vlada bi išla i mečki na rupu samo da nešto reši.

Vuksanović: Ali reci mi kakva je težina bilo koje Koštuničine reči, kao predsednika već tada virtuelne države?

Živković: Tu se potpuno slažemo. Svaka njegova reč je besmislena.

Vuksanović: Ali kakva je bila njegova moć?

Živković: On je bio vrhovni komandant ne virtuelne, nego realne vojske koja je jedina mogla da rastera JSO s „Gazele”.Oni su bili jedinica koja je otkazala poslušnost republičkoj vladi…

Vuksanović: Ali toj istoj odmetnutoj jedinici je DOS odao najveće priznanje što joj je pomogla 5. oktobra. Znači iz najveće ljubavi koja je ugovorena, kako bi oni u naredne tri godine mogli da se bave biznisom i svim i svačim, došlo je do najveće mržnje.

Živković: E, to da pitaš Koštunicu da li čuva sliku gde Duća Šiptar dolazi kod njega i nosi mu sliku, metar s dva, sa sve ljubičastim farmerkama.

Vuksanović: Ma to je sve bez veze.Ljudi iz kriminalnih klanova nisu mogli da uđu u Narodno pozorište jer nisu znali gde se nalazi, jer ih nije zanimalo, da ih nije uveo neko iz vlade, kao počasnog gosta.

Živković: Auveo ih jesavetnik predsednika.

Politika: Kolika je krivica DOS-a za razočarenje koje je sada prisutno u javnosti. Da li DOS nije bio dorastao situaciji?

Živković: U DOS-u je bila jedna stranka, DS sa svojim predsednikom i strukturom, jedan čovek – Vojislav Koštunica, i grupa od petnaestak mahom dobrih ljudi, ali daleko od bilo kakve političke moći, znanja i bilo čega što bi im dalo neku važnu ulogu. DOS se raspao 6. oktobra. Naša ideja je još u noći između 5. i 6. oktobra, koju je neverovatno agresivno podržavao i Labus, da krenemo po ministarstvima, u Predsedništvo, Generalštab i da svima kažemo: „Ljudi, od danas ne postojite na tim mestima, niko vas ne hapsi, ali povucite se”. Da se onda formira vlada nacionalnog spasa, da se suspenduje ustav i zakoni, raspišu izbori za ustavotvornu skupštinu u narednih 45 dana – i to je diskontinuitet s prethodnim režimom. Alidrug Vojislav Koštunica je rekao „ne” i otišao sa sastanka, da bismo mi sutra saznali da je otišao kod Miloševića i Ivanova. Nije rekao nikome. Nismo mogli onda kao grupa huligana da idemo i da postrojavamo načelnika Generalštaba, ministra policije ili ne znam koga, kad nemamo blagoslov Koštunice, jedinog koji u tom trenutku napismeno ima nekakvu moć, kao predsednik savezne države. Posle toga stvoren je dualizam. S jedne strane bila je Vlada Srbije koja je vadila kestenje iz vatre, a s druge kabinet predsednika koji vodi neku svoju politiku u kojoj je bilo i očijukanja s kriminalom. Razni ljudi su tamo dolazili. To su javne evidencije koje je vodila savezna policija.

Vuksanović: A u republičku vladu su dolazili samo monasi.

Živković: Ne, naravno da nisu. Mislim da nijedan monah nije dolazio u republičku vladu. Ali raznog očijukanja je bilo iz kabineta predsednika i stalno udaranje kontre. Ono što ja prihvatam kao našu krivicu jeste to što smo precenili Koštunicu. Niko iz DOS-a ne može da bude kriv osim DS-a i Vojislava Koštunce. On je kriv zato što je držao kočnicu sve vreme, a mi zato što ga nismo lupili preko ruke kojom je držao tu kočnicu.

Vuksanović: Mnogi ljudu u DOS-u nisu imali nikakvu podršku u narodu, ali su se ponašali kao da su oni lično pobedili i svako od njih je dobio po nekom ministarstvo. Drugo, uopšte se nije znalo koliko ima klanova i mafijaša i da li su oni moćniji od vlasti. Treće, slažem se sa Zoranom da baš nisam najbolji u poznavanju sveta i ekonomije, a da on ima vrhunsko ekonomsko znanje, ali privatizaciju duvanske industrije, pivara i cementara je mogla da sprovede i moja pokojna baba, jer takve firme po prirodi svog posla nisu mogle biti neuspešne. Ipak, da ne bude sve crno, ukazaću na jedan pozitivan primer, šta može da se uradi kad smo složni. U izgradnji Avalskog tornja su svi učestvovali, iako su se menjale koalicije na vlasti i u gradu i u republici.

Živković: Slažem se da je Avalski toranj dobar primer kako izgleda naša politička scena. Pravi se nešto što nema nikakvu upotrebnu vrednost, nema ni arhitektonsku, jer je to loša kopija, dakle kič. I za to se troši 15 miliona evra u državi u kojoj pola miliona ljudi nema šta da jede, u kojoj u školama postoje poljski toaleti. Sa 15 miliona smo mogli da kupimo kompjutere za sve škole u Srbiji. To je naša današnja politika – okupi se i kuso i repato oko nečega što je mnogo skupo i ne služi ničemu.

Marko Petrović
Gordana Novaković