Девет година после петооктобарских промена победници и поражени сада су заједно на власти. А грађани који су очекивали велике промене сада се углавном осећају као губитници. Да ли су очекивања била превелика, ко их је изневерио и колико су се прилике ипак промениле, за „Политику” говоре учесници 5. октобра, некадашњи премијер Зоран Живковић (ДС) и директор Информативне службе ДСС-а Слободан Вуксановић.

Живковић: Очекивања су била велика. Али није реч о томе да их је неко изневерио, већ се у последњих пет година дешава издаја 5. октобра. То је контрареволуција. Постоји линија континуитета Милошевић–Коштуница–Тадић. Коштуница је још 6. октобра почео да ради на враћању точка историје. После је ту неславну улогу преузео Тадић и сада имамо рестаурацију старог режима, лицемерно „проевропско” настављање Милошевићеве политике.

Вуксановић: Кад је реч о контрареволуцији, не могу да се сложим са Зораном јер је влада Војислава Коштунице успела да уведе неки ред у институције, опозиција је била поштована и у свему консултована у скупштини, која је у то време усвојила 200 закона, медији су у том периоду били слободни. Да ништа друго није урађено, то би било довољно. До тад смо уместо обећане праведне приватизације имали поделу плена јер је влада с девет потпредседника тако и функционисала. Нећу да будем престрог, можда то мора да буде тако поселе сваке велике револуције, али да се то дешавало у мањој мери, последице би биле мање погубне.

Живковић: Ово што он прича нема везе с 5. октобром. То је још један покушај одбране владе Војислава Коштунице. Пљување приватизације последица је потпуног неразумевања тржишта и 21. века, које је карактеристично за ДСС, осим за двојицу, тројицу њених чланова, у које ти не спадаш. Ниједна приватизација до марта 2004. није била контроверзна, ниједна није имала судски епилог, мало њих се распало, али то се дешава у сваком процесу приватизације. Оно што је приватизовано 2002. и 2003. је, чак и данас у доба кризе, носилац развоја Србије, то су фирме које су највећи извозници – дуванска индустрија, Сартид… Контроверзне приватизације су уследиле.

Политика:За већину грађана који су нешто очекивали од 5. октобра најшокантнији је, вероватно, повратак СПС-а на власт. А на власт га је вратила ДС.

Живковић: Не могу да причам о политици ДС-а, пошто је моја највећа функција тамо, колико знам, само омиљени члан. Коштуница се с њима забављао, а Тадић их је венчао. Они су одавно двојац без кормилара и не мислим да се мешам у њихову срећу. Али, то је као да заспите 5. октобра и пробудите се после девет година и видите да је Тијанић директор телевизије, Дачић министар полиције, Мркоњић министар инфраструктуре, да су Кркобабићи, Тарабићи, или како ли се зову, потпредседници у влади и у Београду… Мислили бисте да је све пропало, да су 6. октобра дошли неки марсовци и вратили их све назад. Још један симбол тог повратка је и то што је Тома Николић данас, по мишљењу мојих демократа, потпуно прихватљив партнер у будућности. Човек који се стиди што живи у Булевару Зорана Ђинђића сада је мојој странци „љуби га мајка”, бољи и од Коштунице. Моји локални циници кажу: „Савез комуниста је имао неке унутрашње проблеме ’88 и ’89, па су се посвађали. Сад су се помирили и сви су заједно, све може, сви су толерантни, да умреш од толеранције.

Политика: Да ли су се странке попут СПС-а или личности као што је Томислав Николић довољно промениле да с њима сада можете да сарађујете?

Вуксановић: Трудим се да не будем личан, јер у противном не бих с њима никако могао да сарађујем, због свега што су радили нама и нашим најближима. Али знам да они постоје и знам да сам и ја имамо заблуда, као и сваки човек, па зашто онда не бисмо могли да дозволимо да је и неко од тих људи грешио. Хајде да их пустимо да пробају, да време покаже да ли је то била стварна реформа и странака и појединаца. Кад бисте ово питање поставили неким младим људима, рецимо у СПС-у, они би вам рекли „Да, били смо млади, неко други је тада водио странку, ми смо сада другачији””.

Живковић: Да, били су млади, као Мркоњић, као Дачић...

Вуксановић: Управо кад се изговори и тај други део, то постане врзино коло у којем Срби никада не могу да се помире, ако су у различитим странкама. То негде мора да се заврши. Можда је шанса за то пропуштена 2000. године, да се са некима, који су за суд, заврши на суду, а да други наставе нормално да живе.

Политика: Како је то помирење могуће кад људи виде да, упркос томе што је ДОС причао да су многи криви, готово нико није одговарао ни за шта?

Вуксановић: Не може неко да одговара на основу тога што га је неко „прозивао” у медијима по свом нахођењу. То се решава на суду. Али суд није реформисан и остали су сви сем оних који су били много гласни политички опоненти. И, друго, сви економски моћни људи су постали жељени партнери многим људима у власти.

Живковић: Посебно у време Коштунице. Ево Мишковић, на пример. Постоји службена белешка о продаји „Це маркета” где су се договарали у кабинету председника владе, Мишковић и Радуловић. И није тачно да нико није одговарао. Одговарао је, на пример, Раде Марковић који је осуђен. Да ли је све могло да се реши на суду – наравно да није јер су остале Милошевићеве судије, судови, закони, Устав. Осим тога, имали смо проблем с црногорским партијама око скидања имунитета Мири Марковић, Миловану Бојићу и још некима. А кад је реч о криминалу, то у мом присуству не треба да се спомиње јер су све мафијашке групе у „Сабљи” уништене.

Вуксановић: Али су владале претходне три године.

Живковић: Нису владале, биле су моћне претходних 10 година. То су све регрути Радета Марковића, кога је твој Коштуница чувао да се „Србија не распадне”. Те групе су 2003. године уништене. А они који су највише допринели тој акцији су смењени, послати у пензију, а Милан Обрадовић је завршио у затвору.

Вуксановић: Нико неће моћи да поверује да најмоћнији људи претходног режима нису сарађивали појединачно с члановима прве ДОС-ове владе и нико неће моћи да поверује да, пре него што су на телевизији објављене потернице земунских, сурчинских и осталих кланова, које је Слободан Милошевић држао под контролом, они нису били страх и трепет три године. Никога не оптужујем ни за шта, само подсећам на чињенично стање. Драго ми је што су нестали и ко год да их је уништио, хвала му.

Живковић: То су они исти чији је „синдикални” протест с тенкићима, борним колима и хамерићима, кад су изашли на „Газелу” да покажу своју снагу и политичко упориште, бранио Војислав Коштуница.

Вуксановић: А влада им је ишла на поклоњење у Кулу.

Живковић: Али пре тога је друг Војислав Коштуница дао право да лекари са стетоскопима, а они с хеклерима, протестују. А озбиљна влада би ишла и мечки на рупу само да нешто реши.

Вуксановић: Али реци ми каква је тежина било које Коштуничине речи, као председника већ тада виртуелне државе?

Живковић: Ту се потпуно слажемо. Свака његова реч је бесмислена.

Вуксановић: Али каква је била његова моћ?

Живковић: Он је био врховни командант не виртуелне, него реалне војске која је једина могла да растера ЈСО с „Газеле”.Они су били јединица која је отказала послушност републичкој влади…

Вуксановић: Али тој истој одметнутој јединици је ДОС одао највеће признање што јој је помогла 5. октобра. Значи из највеће љубави која је уговорена, како би они у наредне три године могли да се баве бизнисом и свим и свачим, дошло је до највеће мржње.

Живковић: Е, то да питаш Коштуницу да ли чува слику где Дућа Шиптар долази код њега и носи му слику, метар с два, са све љубичастим фармеркама.

Вуксановић: Ма то је све без везе.Људи из криминалних кланова нису могли да уђу у Народно позориште јер нису знали где се налази, јер их није занимало, да их није увео неко из владе, као почасног госта.

Живковић: Аувео их јесаветник председника.

Политика: Колика је кривица ДОС-а за разочарење које је сада присутно у јавности. Да ли ДОС није био дорастао ситуацији?

Живковић: У ДОС-у је била једна странка, ДС са својим председником и структуром, један човек – Војислав Коштуница, и група од петнаестак махом добрих људи, али далеко од било какве политичке моћи, знања и било чега што би им дало неку важну улогу. ДОС се распао 6. октобра. Наша идеја је још у ноћи између 5. и 6. октобра, коју је невероватно агресивно подржавао и Лабус, да кренемо по министарствима, у Председништво, Генералштаб и да свима кажемо: „Људи, од данас не постојите на тим местима, нико вас не хапси, али повуците се”. Да се онда формира влада националног спаса, да се суспендује устав и закони, распишу избори за уставотворну скупштину у наредних 45 дана – и то је дисконтинуитет с претходним режимом. Алидруг Војислав Коштуница је рекао „не” и отишао са састанка, да бисмо ми сутра сазнали да је отишао код Милошевића и Иванова. Није рекао никоме. Нисмо могли онда као група хулигана да идемо и да постројавамо начелника Генералштаба, министра полиције или не знам кога, кад немамо благослов Коштунице, јединог који у том тренутку написмено има некакву моћ, као председник савезне државе. После тога створен је дуализам. С једне стране била је Влада Србије која је вадила кестење из ватре, а с друге кабинет председника који води неку своју политику у којој је било и очијукања с криминалом. Разни људи су тамо долазили. То су јавне евиденције које је водила савезна полиција.

Вуксановић: А у републичку владу су долазили само монаси.

Живковић: Не, наравно да нису. Мислим да ниједан монах није долазио у републичку владу. Али разног очијукања је било из кабинета председника и стално ударање контре. Оно што ја прихватам као нашу кривицу јесте то што смо преценили Коштуницу. Нико из ДОС-а не може да буде крив осим ДС-а и Војислава Коштунце. Он је крив зато што је држао кочницу све време, а ми зато што га нисмо лупили преко руке којом је држао ту кочницу.

Вуксановић: Многи људу у ДОС-у нису имали никакву подршку у народу, али су се понашали као да су они лично победили и свако од њих је добио по неком министарство. Друго, уопште се није знало колико има кланова и мафијаша и да ли су они моћнији од власти. Треће, слажем се са Зораном да баш нисам најбољи у познавању света и економије, а да он има врхунско економско знање, али приватизацију дуванске индустрије, пивара и цементара је могла да спроведе и моја покојна баба, јер такве фирме по природи свог посла нису могле бити неуспешне. Ипак, да не буде све црно, указаћу на један позитиван пример, шта може да се уради кад смо сложни. У изградњи Авалског торња су сви учествовали, иако су се мењале коалиције на власти и у граду и у републици.

Живковић: Слажем се да је Авалски торањ добар пример како изгледа наша политичка сцена. Прави се нешто што нема никакву употребну вредност, нема ни архитектонску, јер је то лоша копија, дакле кич. И за то се троши 15 милиона евра у држави у којој пола милиона људи нема шта да једе, у којој у школама постоје пољски тоалети. Са 15 милиона смо могли да купимо компјутере за све школе у Србији. То је наша данашња политика – окупи се и кусо и репато око нечега што је много скупо и не служи ничему.

Марко Петровић
Гордана Новаковић