Први овогодишњи састанак ЦЕФТА, којем у току 2010. године председава Србија, бићеорганизован у фебруару у Бриселу, сазнаје „Политика” у Министарству економије и регионалног развоја.Следећег месеца или почетком марта планирано је одржавање донаторског састанка у Београду на којем ће, осим представника чланица ЦЕФТА, присуствовати и представници Европске комисије и земаља донатора које финансирају рад Секретаријата ЦЕФТА и активности ЦЕФТА.

На те и друге састанке, као што је и до сада била пракса за време председавања Молдавије и Црне Горе, Србија ће као председавајућа позивати и представника УНМИК/Косова. „Страна потписница ЦЕФТА споразума је Мисија привремене управе УН на Косову у име Косова, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244”, пренето нам је из сектора за економске односе са иностранством поменутог министарства. У министарству кажу да нема притисака да се представници Косова позивају самостално.

То што председник Србије не одлази на инаугурацију новоизабраног председника Хрватске, јер је позван и председник Косова, а Србија истовремено на регионални састанак позива све потписнице Споразума о слободној трговини у југоисточној Европи (Албанија, БиХ, Бугарска, Хрватска, Македонија, Молдавија, Црна Гора, Румунија и УНМИК/Косова као царинска територија), према мишљењу Живорада Ковачевића, председника Европског покрета у Србији, не представља противуречну политику.

Ковачевић подсећа да је и председник Тадић, изјављујући да неће присуствовати инаугурацији Иве Јосиповића, рекао да је Србија спремна да учествује на скуповима на којима Косово наступа као УНМИК-Косово или Косово-УНМИК. „То је једини разуман начин, који не доводи у питање интегритет Србије”, оцењује Ковачевић, наглашавајући и да је позив Сејдијуу из Хрватске упућен као шефу државе Косово.

За Ђорђа Вукадиновића, уредника часописа „Нова српска политичка мисао”, став Србије да може да толерише представнике Приштине само уз ознаку УНМИК-а је доследан. „То је минимум минимума, којим Србија спасава свој образ, и тиме истовремено не кочи регионалну сарадњу”, каже он. Стално се, наглашава Вукадиновић, поставља питање шта Србија треба да учини поводом Косова, и не само поводом Косова, у име регионалне сарадње и добросуседских односа, као услова за приближавање ЕУ, уместо да се постави питање шта ти суседи чине у име ширења добросуседских односа према Србији. Ковачевић, пак, мисли да „и једни и други морају нешто да прогутају, ако хоће да раде”. Он сматра да у регионалној сарадњи једноставно треба изоловати питања око којих се стране не слажу, да би регионална сарадња била боља.

На питање како ће Србија остварити намеру да буде лидер у региону, ако има проблем да присуствује састанцима на којима њени суседи све чешће позивају представнике косовске власти, Вукадиновић одговара да се то „проблематично лидерство свакако неће успоставити тиме што ћемо се одрећи те минималне доследности и принципијелности, кад је реч о начину представљања косовских власти”.

Ковачевић каже да је против тога да се регионална сарадња интерпретира као обезбеђење лидерске позиције и каже да „проблеми морају да се решавају један по један”. Извесну наду у том правцу дају, како оцењује, помирљиви тонови који се из Загреба чују после избора Иве Јосиповића за председника Хрватске.

Биљана Чпајак